"Dnevnik" u selu kroz koje se ne prolazi - Molovin

Premda imate utisak da prolazite kroz Toskanu, na uzbrdici ka Molovinu, kad „siđete” s puta od Sota do granice s Hrvatskom, sve je to samo varka, jer nijedan od tih čokota ne pripada meštanima.

- U selu jedino ja imam 2,5 hektara vinograda – priča nam predsednik Saveta Mesne zajednice Molovin Spasoje Malivuk, napominjući da su ovi obronci Fruške gore idealan voćarsko-vinogradarski kraj, ali da se ljudi mahom bave ratarstvom, pa ne čudi što su kao selo siromašniji. – Ljudi su neinformisani, doduše ni ne žele da se informišu i da iskoriste subvencije, pa da sa mnogo manje zemlje mnogo bolje žive, ako pređu sa ratarenja na vinovu lozu. Ja sam pokušao nešto malo da promenim, ali po svemu sudeći, odustaću i od vinogradarstva, nema radne snage, selo je spalo na stotinak ljudi i to uglavnom starijih koji treba da idu u penziju, a ne na njivu da rade.

Otac četrnaestoro dece i deda isto toliko unučadi – Stevica Petrović iz Vajske, došao je u Srem zbog ljubavi - žene iz Morovića koja i dalje „drži” svoje devojačko prezime. Zašto i ne bi, kad ispada da je Stevica taj koji se udao, ali, ruku na srce, nakon svega što su prošli, papir s potpisima svedoka ne bi dokazivao ništa više o njihovom braku nego što su njih dvoje do sada već dokazali.

- Deca slušaju, idu u školu u Šid – kaže Stevica, dok bere grožđe u vinogradu Spasoja Malivuka, napominjući kako su zadovoljni poslom, ali i gazdom. – Ovde smo od 7 ujutru do 15 sati. Nije nam naporno, navikli smo, dobro je društvo, dobra muzika, dobar gazda... Pa vidi, bolje i ovo, nego da idem nešto da kradem ko neki! Ima posla, samo ko hoće da radi.

Još otkako imaju granični prelaz sa Hrvatskom, Malivuk dodaje da je situacija samo teža. Em ljudi vade dozvole za rad pa tamo idu u nadnicu za daleko veću dnevnicu, em ovi naši ne smeju ništa od robe da prenesu preko „grane”, čak ni do Bačke Palanke koja im je nekad bila najbolje tržište.

- Nemamo nikakvu korist od granice, samo štetu. Odsečeni smo od bačkog dela zahvaljujući kom je ranije naše selo bilo življe i bolje, jer su ljudi išli u Palanku i tamo prodavali svoje prozvode, naročito od mleka, pa nam je i stočni fond bio bolji. Sad imamo jednog koji drži krave, sve je svedeno na minimum, nešto ovaca, ali i to je povuci-potegni – kaže naš sagovornik, dodajući kako su, na svu muku, tek pre dve godine dobili vodovod, a potpuno renovirana osnovna škola ostala je bez i jednog đaka, te zvrji prazna i bez ključa u bravi.

Sva dešavanja su im vezana za prodavnicu koja opstaje „na mišiće” jer najviše dnevno proda piva, pa taman ima i funkciju lokalne kafane. Pošta radi dvaput nedeljno, a lekar dolazi četvrtkom na čitavih sat vremena da pregleda pokojeg pacijenta i prepiše pokoji lek.

- Šta nas sve muči... Ovde se većina pomirila sa ovakvim životom, svima im je da rade i zarade da žive od danas do sutra, čisto preživljavanje, nemaju ambicije i to je to. Neke stvari se nisu desile na vreme kad je bilo više ljudi, naročito mlađih koji su mogli nešto da urade. Sad ako ima petnaestak nas od 15 do 40 godina – veli Malivuk.

Udavače, ako ste u potrazi za neženjom iz Srema, ima ih kol’ko vam srce ište, a mi vam predstavljamo jednog koji možda od svih najmanje ima nekih specijalnih prohteva – da nije previsoka i po mogućstvu smeđa. Naime, reč je o Nemanji Kulačinu, tridesetdevetogodišnjem marljivom Šiđaninu, kog smo takođe zatekli u vinogradu.

- Lepo nam je u ovom delu Srema, vazduh je čist, okruženi smo šumom i vinogradima – veli Nemanja i mami potencijalne devojke svakim adutom kojim može da se koristi ili već ima. – Jedino što u Šidu ima svega, samo nema posla! Šta još da kažem o sebi... Pa, nekad sam svirao bubnjeve, doboš i ostale udaraljke u SKUD-u „Sveti Sava” u Šidu.

Dakle, osim što je vredan, Kulačin je i talentovan. I ima profil na Fejsu!

Ipak, nije sve tako crno i postoji razlog zašto u Molovinu ipak ima žitelja...

- U principu, meni je najlepše kad se ujutru budim, to mi je poseban užitak, čarolija, čujem cvrkut ptica, nema buke, automobila, ovoga-onoga, mir, tišina, miris ove prirode, osim kad dune vetar pa se nekad oseti đubre i sve pokvari – govori s osmehom predsednik sela, priznajući da mu je, što je stariji, sve bolje u Molovinu.

Lea Radlovački