PREČANSKA LEKSIKA Nadničari
Bili su tako siromašni da su do starosti išli u nadnicu - najkraći je opis kako su neki ljudi u ravnici teško živeli. Jer, ići u nadnicu znači rintati od jutra do mraka, a za drugog.
Dobro, mnogi su, takođe, ceo dan savijali leđa nad motikom, ašovom, ljuštili klipove pa tovarili u korpe, na kola i u čardake, ali sebi! S drugačijim mislima i raspoloženjima prema argatovanju. Koje im nije ni plaćeno. Nadničarima jeste i to istog dana. Pre mraka. Takva su bila pravila, jer se nije znalo ko će sutra biti oran ili sposoban da opet nadniči. Istina, planovi su se pravili, dobri nadničari, maltenem imali garantovan posao kod istih gazda, ali je nadničenje podrazumevalo da se keš dobija odmah, kao nagrada i stimulans. Konačno, i priznanje za posao neodložan i neophodan.
Mnogi poslovi nadničara više ne postoje. Ljudske ruke zamenile mašine, neke obavlja hemija, pa se više ne traže ljudi da okopavaju kukuruze, suncokret, raščupavaju repu, vade je, seku lišće satarama i tovare velikim vilama s klikerima na vrhu rogova. Nema više ni risara što su kosili žito, ne seče se kukuruzovina po celu noć za puna meseca, ne skuplja seno vilama niti tovari na vozove, dene u kamare…
Ipak, nadničari se još traže i plaćaju kao i pre. Ima još poslova gde je „živa sila” nezamenjiva. U povrtarstvu, pre svega plastenicima, ali i drugim poljoprivrednim poslovima, naročiti berbi voća, onog osetljivog kao maline i kajsije, ali i sortiranju, pakovanju nekog voća i povrća. Recimo, u vađenju i setovanju krompira i šargarepe. Kao što se čini ovih dana u Begeču kraj Novog Sada, čiji je atar, kažu, svetski poznat po proizvodnji (a i izvozu) šargarepe. Ovde se još može osetiti atmosfera nadničenja. Ima stalnih „davalaca usluga”, ali i potrage za radnom snagom. Neko vreme su nadničari, uglavnom žene, dovoženi iz mesta udaljenih i po 30 kilometara autobusima.
Sad se to ne vidi (bar spolja) jer se domaća radna snaga ustalila, a neki poslovi su dodatno mehanizovani.
Svejedno, nadnica je, kao i uvek, negde na nivou minimalne zarade, o kojoj se opet raspravlja na najvišem nivou. Za obične poslove: vađenje krompira rukama, tovarenje u yakove, sortiranje šargarepe, branje i tovarenje kupusa… Oni koji nose yakove ili rade baš teške poslove dobijaju više od drugih za celodnevni rad, kaže mi Mira B., žiteljka naselja kraj Begečke jame, koja je gotovo svakodnevno na nekoj njivi, krepka i okretna za svoje godine. U stara vremena, dok je Isus bio dečak, a naš dinar dobio ime od tadašnje monete zvane denarijus, deseti deo nekog većeg novca iznosio je jednu nadnicu. Šta se onda moglo kupiti za jednodnevni trud? Verovatno kao i sad: hrana za četvoročlanu porodicu i još koji sitniš, za sutra. Da je više, nadničari bi vremenom nestali, obogativši se.
Osim kao nadničari, bezemljaši ili oni s malo zemlje radili su i „napola” za polovinu prinosa, onda „na akord”, kad se pogađalo koliko košta rad za ceo posao, te kao „biroši” ili stalni stanovnici i radnici na salašima, bez određene cene, već više po milosti ili milosrađu vlasnika zemlje i nastambe.
Neko vreme su u Vojvodinu s jeseni dolazili „sezonci” iz drugih krajeva da beru kukuruze ili vinograde za gotovinu, ali i deo ploda, uz dogovor o „kostu”, ishrani tokom rada. Čak s preciznim jelovnikom, količinom i vrstom povrća i mesa! Kombajni i druge mašine su potisnuli i „sezonce”, pa je nadničara na našim njivama sve manje.
Kubikaši i njihovi konji tovarili su i kordama prevozili zemlju po pravilima drugačijim od nadničarskih, jer je to bio poseban poduhvat u režiji države. Neretko se u takvim prilikama i kulučilo, bez naknade, po kazni ili jednostavno - naredbi.
Dnevnice se razlikuju od nadnica, iako su bile (valjda još jesu) obračunavane za dan posla i, koliko se sećam, idealna ilustracija izreke – Nema ’leba bez motike.
Pavle Malešev