ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Надничари 

Добро, многи су, такође, цео дан савијали леђа над мотиком, ашовом, љуштили клипове па товарили у корпе, на кола и у чардаке, али себи! С другачијим мислима и расположењима према аргатовању. Које им није ни плаћено. Надничарима јесте и то истог дана. Пре мрака. Таква су била правила, јер се није знало ко ће сутра бити оран или способан да опет надничи. Истина, планови су се правили, добри надничари, малтенем имали гарантован посао код истих газда, али је надничење подразумевало да се кеш добија одмах, као награда и стимуланс. Коначно, и признање за посао неодложан и неопходан.

Многи послови надничара више не постоје. Људске руке замениле машине, неке обавља хемија, па се више не траже људи да окопавају кукурузе, сунцокрет, рашчупавају репу, ваде је, секу лишће сатарама и товаре великим вилама с кликерима на врху рогова. Нема више ни рисара што су косили жито, не сече се кукурузовина по целу ноћ за пуна месеца, не скупља сено вилама нити товари на возове, дене у камаре…

Ипак, надничари се још траже и плаћају као и пре. Има још послова где је „жива сила” незамењива. У повртарству, пре свега пластеницима, али и другим пољопривредним пословима, нарочити берби воћа, оног осетљивог као малине и кајсије, али и сортирању, паковању неког воћа и поврћа. Рецимо, у вађењу и сетовању кромпира и шаргарепе. Као што се чини ових дана у Бегечу крај Новог Сада, чији је атар, кажу, светски познат по производњи (а и извозу) шаргарепе. Овде се још може осетити атмосфера надничења. Има сталних „давалаца услуга”, али и потраге за радном снагом. Неко време су надничари, углавном жене, довожени из места удаљених и по 30 километара аутобусима.

Сад се то не види (бар споља) јер се домаћа радна снага усталила, а неки послови су додатно механизовани.

Свеједно, надница је, као и увек, негде на нивоу минималне зараде, о којој се опет расправља на највишем нивоу. За обичне послове: вађење кромпира рукама, товарење у yakovе, сортирање шаргарепе, брање и товарење купуса… Они који носе yakovе или раде баш тешке послове добијају више од других за целодневни рад, каже ми Мира Б., житељка насеља крај Бегечке јаме, која је готово свакодневно на некој њиви, крепка и окретна за своје године. У стара времена, док је Исус био дечак, а наш динар добио име од тадашње монете зване денаријус, десети део неког већег новца износио је једну надницу. Шта се онда могло купити за једнодневни труд? Вероватно као и сад: храна за четворочлану породицу и још који ситниш, за сутра. Да је више, надничари би временом нестали, обогативши се.

Осим као надничари, беземљаши или они с мало земље радили су и „напола” за половину приноса, онда „на акорд”, кад се погађало колико кошта рад за цео посао, те као „бироши” или стални становници и радници на салашима, без одређене цене, већ више по милости или милосрађу власника земље и настамбе.

Неко време су у Војводину с јесени долазили „сезонци” из других крајева да беру кукурузе или винограде за готовину, али и део плода, уз договор о „косту”, исхрани током рада. Чак с прецизним јеловником, количином и врстом поврћа и меса! Комбајни и друге машине су потиснули и „сезонце”, па је надничара на нашим њивама све мање.

Кубикаши и њихови коњи товарили су и кордама превозили земљу по правилима другачијим од надничарских, јер је то био посебан подухват у режији државе. Неретко се у таквим приликама и кулучило, без накнаде, по казни или једноставно - наредби.

Дневнице се разликују од надница, иако су биле (ваљда још јесу) обрачунаване за дан посла и, колико се сећам, идеална илустрација изреке – Нема ’леба без мотике.

Павле Малешев