IZ ARHIVA GRADA Šetnja kaldrmisanim ulicama grada

Bila je namenjena za najvažnije gradske ulice, kao što je slučaj u podgrađu Petrovaradinske tvrđave, a prve kamene kocke postavljene su pre nešto više od 250 godina.

Prema rečima direktora Istorijskog arhiva grada Petra Đurđeva, 1766. godine Dvorska kancelarija iz Beča obavestila je Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada da ima dozvolu da započne kaldrmisanje ulica. Grad je te godine sklopio ugovor sa manastirom Beočin i igumanom Mihajlom Prodanovićem za isporuku kamena za početak radova, a ugovor je potvrdio arhimandrit Dositej Borić. Zabeleženo je da je od 1772. do 1777. godine cincarskim kaldrmyijama izdato 5.980 forinti za iskopavanje kamena.

- Da bi se uspešno uradio tako veliki projekat, Novi Sad je naplaćivao takozvanu kaldrmarinu i to na gradskim kapijama: prema zapadu Osečkoj (kasnije Futoškoj), prema severu Piroškoj (Rumenačkoj), prema severozapadu Kisačkoj i Temerinskoj, a takvi “naplatni punktovi” bili su i u delu Dunavske i Glavne ulice, na postoru ispred Saborne, Uspenske, Katoličke i Jermenske crkve, te u delovima Ćurčijskog sokaka i Futoške ulice  – objašnjava Đurđev dodajući da je Novi Sad u godinama nastanka imao tri osnovna putna pravca - temerinski („Carski drum“), futoški i piroški, i samo su njihovi manji delovi kroz naselje dobili kaldrmu.

Javno komunalno preduzeće „Put“ osnovao je 3. januara 1949. godine Gradski narodni odbor u Novom Sadu, sa ciljem da gradi, popravlja i održava gradske ulice, puteve i trotoare, te da Novi Sad snabdeva kamenim materijalom potrebnim za takve radove. Prilikom osnivanja preduzeća, mašine i oprema koje su mu dodeljene bile su u proseku stare pola veka i dotrajale. Na osnovu arhivske građe pouzdano se zna da je preduzeće iste namene, a čiji je sledbenik JKP “Put”, postojalo i decenijama pre toga.

Način rada „Puta“ se potpuno izmenio u toku poslednjih pola veka. Sa razvojem tehnike i ubrzanom izgradnjom grada posle Drugog svetskog rata došlo je do značajnih promena u građevinarstvu u celoj zemlji, pa i u tom preduzeću, te je 70-ih godina prošlog veka, sa najsavršenijim mašinama tog vremena JKP „Put“ probijao i gradio novosadske bulevare, koje su postale žile kucavice našeg grada.

Nakon bombardovanja 1849. godine, Novi Sad se brzo obnavljao u stilu srednjoevropskih gradova. Kako kaže Đurđev, već se 1853. godine ponovo poteglo pitanje kaldrmisanja, pa je gradonačelnik Gavrilo Polzović zatražio da se sačini predračun za tu svrhu. Ipak, sudeći po sačuvanim zapisima, pojedini građani su smatrali da kaldrmisanje nije teklo dovoljno brzo, pošto su do druge decenije 19. veka kaldrmu dobile pijaca i neke najznačajnije ulice, dok su sporedni sokaci i dalje plivali u blatu nakon kiše.

- Na predlog gradskog načelnika Stevana Branovačkog, kaldrma je postavljena u Temerinskoj, Kisačkoj i Piroškoj ulici, kao i u Kazanyijskoj (Jovana Subotića) – nabraja naš sagovornik. - Osim toga, vodilo se računa i o higijeni u gradu, pa je naređeno da se jednom sedmično čiste Dunavka ulica, pijaca, Ćurčijski sokak i deo Jevrejske, ostali sokaci svaka tri meseca, a vodilo se računa i o tome da nekaldrmisani putevi budu prohodni, dok su vlasnici kuća imali obavezu da počiste ispred svojih domova.

Izgradnjom železnice, Kamenička i Železnička ulica prve su dobile sitnu kocku, a krajem 19. veka zabeleženo je da je Njegoševa ulica prva dobila asfalt. Osim kladrme, novosadske ulice ukrašavao je i žuti klinker koji se ranije nalazio u Futoškoj, Jevrejskoj, Dunavskoj, Zmaj Jovinoj i drugim ulicama, ali je u proteklih pedesetak godina gotovo potpuno uklonjen, kao i kaldrma.

S. Kovač

Foto: arhiva Dnevnika