ИЗ АРХИВА ГРАДА Шетња калдрмисаним улицама града

Била је намењена за најважније градске улице, као што је случај у подграђу Петроварадинске тврђаве, а прве камене коцке постављене су пре нешто више од 250 година.

Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, 1766. године Дворска канцеларија из Беча обавестила је Магистрат слободног краљевског града Новог Сада да има дозволу да започне калдрмисање улица. Град је те године склопио уговор са манастиром Беочин и игуманом Михајлом Продановићем за испоруку камена за почетак радова, а уговор је потврдио архимандрит Доситеј Борић. Забележено је да је од 1772. до 1777. године цинцарским kaldrmyijama издато 5.980 форинти за ископавање камена.

- Да би се успешно урадио тако велики пројекат, Нови Сад је наплаћивао такозвану калдрмарину и то на градским капијама: према западу Осечкој (касније Футошкој), према северу Пирошкој (Руменачкој), према северозападу Кисачкој и Темеринској, а такви “наплатни пунктови” били су и у делу Дунавске и Главне улице, на постору испред Саборне, Успенске, Католичке и Јерменске цркве, те у деловима Ћурчијског сокака и Футошке улице  – објашњава Ђурђев додајући да је Нови Сад у годинама настанка имао три основна путна правца - темерински („Царски друм“), футошки и пирошки, и само су њихови мањи делови кроз насеље добили калдрму.

Јавно комунално предузеће „Пут“ основао је 3. јануара 1949. године Градски народни одбор у Новом Саду, са циљем да гради, поправља и одржава градске улице, путеве и тротоаре, те да Нови Сад снабдева каменим материјалом потребним за такве радове. Приликом оснивања предузећа, машине и опрема које су му додељене биле су у просеку старе пола века и дотрајале. На основу архивске грађе поуздано се зна да је предузеће исте намене, а чији је следбеник ЈКП “Пут”, постојало и деценијама пре тога.

Начин рада „Пута“ се потпуно изменио у току последњих пола века. Са развојем технике и убрзаном изградњом града после Другог светског рата дошло је до значајних промена у грађевинарству у целој земљи, па и у том предузећу, те је 70-их година прошлог века, са најсавршенијим машинама тог времена ЈКП „Пут“ пробијао и градио новосадске булеваре, које су постале жиле куцавице нашег града.

Након бомбардовања 1849. године, Нови Сад се брзо обнављао у стилу средњоевропских градова. Како каже Ђурђев, већ се 1853. године поново потегло питање калдрмисања, па је градоначелник Гаврило Ползовић затражио да се сачини предрачун за ту сврху. Ипак, судећи по сачуваним записима, поједини грађани су сматрали да калдрмисање није текло довољно брзо, пошто су до друге деценије 19. века калдрму добиле пијаца и неке најзначајније улице, док су споредни сокаци и даље пливали у блату након кише.

- На предлог градског начелника Стевана Брановачког, калдрма је постављена у Темеринској, Кисачкој и Пирошкој улици, као и у Kazanyijskoj (Јована Суботића) – набраја наш саговорник. - Осим тога, водило се рачуна и о хигијени у граду, па је наређено да се једном седмично чисте Дунавка улица, пијаца, Ћурчијски сокак и део Јеврејске, остали сокаци свака три месеца, а водило се рачуна и о томе да некалдрмисани путеви буду проходни, док су власници кућа имали обавезу да почисте испред својих домова.

Изградњом железнице, Каменичка и Железничка улица прве су добиле ситну коцку, а крајем 19. века забележено је да је Његошева улица прва добила асфалт. Осим кладрме, новосадске улице украшавао је и жути клинкер који се раније налазио у Футошкој, Јеврејској, Дунавској, Змај Јовиној и другим улицама, али је у протеклих педесетак година готово потпуно уклоњен, као и калдрма.

С. Ковач

Фото: архива Дневника