Učiniti sve da se mladi osećaju manje usamljeno
NOVI SAD: Pozorište se ne obraća mladima u najkritičnijem periodu između 14 i 19 godine, a zanemaruju ih i filmovi i drugi mediji, kaže za “Dnevnik” dramaturg iz Novog Sada Divna Stojanov, naglasivši da se za manjak pozorišne publike ne treba kriviti samo omladina, već i scena koja im ne nudi sadržaj u periodu od puberteta do ulaska u zrelo, odraslo doba.
Preskočivši taj bitan deo života, gubi se prilika da deca kasnije postanu gledaoci koji imaju određeno poznavanje pozorišnog jezika, rediteljskih znakova i estetike, objašnjava naša sagovornica.
Ona ističe da su posebno zanemarene teme koje se bave pitanjem tela i telesnosti – poremećaja u ishrani, prihvatanje fizičkog izgleda i neprihvatanje nametnutih ideala, seksualno obrazovanje o kom se često izbegava razgovor i diskusija, vršnjačko nasilje i posledice koje ono nosi, pitanje narkomanije i opijata koji su u tom dobu posebno intrigantni, ali i pitanje nacionalizma.
– Pozorište bi moglo da odgovori na ta, ali i mnoga druga pitanja koja mladi imaju – kazala je Stojanov. – Oni se masovno oslanjaju na informacije koje pruža Internet, iako ih ima korisnih, dostupne su i one koje su pogrešne, koje mogu izavati dodatne dileme i nesigurnosti. Mnogo bolje bi bilo da se mladi obrazuju i edukuju upravo u pozorištu.
Na prvi korak za odlazak u pozorište podstiče okruženje, najviše porodica, sa kojom je i naša sagovornica u početku išla na predstave, da bi kasnije “štafetu” preuzela osnovna škola organizovanjem grupnih poseta.
– Razni su razlozi zbog kojih roditelji ne vode tako često decu u pozorište, neki nemaju novca da priušte kartu, dok su drugi dalje od mesta u kojima ima pozorišta za decu – zaključuje ona. – Dakle, odgovornost ne sme pasti samo na roditelje, smatram da i osnovne i srednje škole treba da naprave neke vrste programa za svoje đake, jer se navika i potreba za pozorištem iz koje proističe dobra publika stvara dok se deca još uvek razvijaju i moguće ih je oblikovati.
Mladi dramaturzi dobijaju prilike da isprave propuste na repertoarima pozorišta, ali to nije nimalo lako i jednostavno i njihovi tekstovi često završe u fioci, objašnjava ona.
– Postoje konkursi na koje mladi dramaturzi mogu aplicirati sa svojim tekstom u nadi da će dobiti novac i napraviti predstavu, ali je dosta teško izvesti zamišljeno od ograničenih sredstava – kaže Divna. – Tekstovi mladih kolega su postavljani na scenama naših pozorišta, ali nedovoljno. Ne postoji repertoarska politika, sve se radi stihijski i u mesečnom repertoaru pozorišta nema balansa između žanrova i tema, te se pojedini komadi ponavljaju.
Naša sagovornica namerava da joj u fokusu ostane pozorište za decu i mlade, za čije potrebe ima oštar sluh jer je i sama imala dosta nedoumica u pubertetu.
– Vrlo živo se sećam osećaja usamljenosti i toga da niko ne razume kroz šta prolazim, da se sve to dešava samo meni i da je sve veoma fatalno, tragično i zauvek – objašnjava Stojanov. – Upravo zato ću učiniti sve da se mladi osećaju manje usamljeno, smatram da umetnost nije dovoljno jaka da napravi drastičnu promenu, ali jeste da bude saveznik mladoj glavi i da joj ponudi određene smernice.
D. Andulajević