Mentalno zdravlje u uslovima izolacije u domovima za stare

Zatvaranje vrata ovih institucija znači i ono čega se najviše plašimo kada su naši bližnji u pitanju, a to je nemogućnost da se sa njima oprostimo kada su na samrti.

– Pri zaštiti starih, nevezano za epidemijsku situaciju, uvek se balansira između ljudskih sloboda i bezbednosti – kaže psihološkinja u Gerontološkom centru Novi Sad Maja Babić. – Ako se već donose mere izolacije da bi se stari sačuvali, veoma je važno obezbediti adekvatnu logistiku, te dovoljan broj stručnih i kvalitetnih pomagača, jer ćemo u protivnom postojeće „potrošiti”.

Starost se, objašnjava, ne može tumačiti univerzalno, jer je svaka generacija produkt vremena kroz koje je prolazila.

– Rekla bih da trenutno imamo posla sa najzahvalnijom generacijom, prvo zbog stava da deca nisu dužna da se žrtvuju za njih, te vrlo rado i svojevoljno dolaze u staračke domove, a drugo jer su u najproduktivnijem periodu života samo napredovali, budući da se posle Drugog svetskog rata zemlja kontinuirano izgrađivala i razvijala – dodaje sagovornica. – To veoma utiče na njihov doživljaj sveta: on je u redu, vlast je pravedna, autoriteti se slušaju. Imaju poverenja u sistem i ne dovode ga u pitanje. Kada se donesu neke mere, oni ih mnogo lakše prihvataju od mlađe populacije. Smatraju: „Čak i ako mislim da ne treba da se vakcinišem i izolujem, ja ću to uraditi da ne pravim probleme.” Već rođeni 1910-ih i 1920-ih imali su potpuno drugačiji odnos prema svojoj starosti: ja sam zadužio mlađe generacije i očekujem da mi se to vrati. Videćemo šta će biti sa nama kad dođemo u takvu situaciju, jer nismo vaspitavani da stavljamo opšte dobro ispred svog.

Današnji stari ljudi se ne bune na teško, nego na nepravedno, kaže Maja Babić.

– Do momenta kada su svi bili izjednačeni u merama, stari ljudi u institucijama su čak bili u prednosti jer im je lekar tu, dok oni po kućama nisu znali u koju ambulantu da odu, gde je prebačen njihov izabrani doktor... Onog momenta kad za građanstvo prestaju mere, a za njih ostaju, atribuiranje se menja. Pogledaju kroz prozor i vide da njihovi vršnjaci odlaze do prodavnice, šetaju se, izvode unuče, a oni ne smeju da izađu. Tad počinje njihovo nezadovoljstvo, neprijatna osećanja depresije i gneva, koji onda prenose na onog ko im je najbliži, u ovom slučaju na zaposlene – kaže.

I pored kreativnosti zaposlenih, koji su organizovali šetnje, sekcije, radionice, kako bi svaki korisnik doma našao način da preživi i ostane normalan, nametalo se pitanje koliko će takvo stanje trajati i po koju cenu, što je uticalo na motivisanost osobe da se bori.

Nov komšiluk

Prednost doma je, ističe, što su stari izloženi socijalnoj stimulaciji, koju u kući najčešće nemaju, čak i kad žive u trogeneracijskoj porodici. Oni koji su dugo korisnici, neki i po 20 ili 30 godina, kažu kako treba doći na vreme, tačnije četiri-pet godina pre nego što onemoćate.

- To znači da ćete imati neku asistenciju u toku dana, a vi ćete se polako upoznavati sa ljudima i od njih otprilike 300 probrati četvoro-petoro koji vam baš odgovaraju. Oni će postati nov komšiluk. U gradu je drugačije, neko se odseli, premine, zgrada puna mladog sveta, nemate baš s kim da pijete kafu. Stara osoba je uvek željna razgovora. Kad onemoća, u domu će je uvek neko obići ako je, recimo, pala, doneće joj nešto iz prodavnice, posedeti pored nje, jer stručni radnici mogu to da čine onoliko koliko im dozvoljavaju obaveze. S druge strane, stara osoba retko kad može sebi da priušti odlazak u pozorište ili na koncert, dok im ovamo dolaze umetnici i izvođači.

– U prvom talasu korone, svi smo bili u herojskoj fazi. Onog trenutka kad smo shvatili da prognoze stručnjaka nisu pouzdane, kreću pitanja među starima: „Imam li dovoljno vremena da čekam? Svejedno mi je da li ću umreti od korone ili nečeg drugog. Bitno mi je da svoje unuče zagrlim, da ga vidim kako raste...” Možda bi samo dva odsto reklo: „Zadržite tu izolaciju da se ne razbolimo”. Izolacija je, znamo po zatvorima, najteža kazna, koja uzrokuje psihološki fenomen naučene bespomoćnosti – objašnjava sagovornica. – Jedan naš korisnik, fantastičan čovek, bio je olimpijski šampion, pa mu disciplina nije bila nikakav problem. Međutim, čekajući da prođu dani izolacije kako bi se mogao prošetati, u njemu je usahla ta želja, te je odustao. Posle dve godine, dozvola starim ljudima da se slobodno kreću gradom nije donela toliko radost koliko strepnju od, recimo, ulaska u gradski autobus, jer više nisu bili sigurni da će znati kako se to radi.

Znajući da je komunikacija osnovni način samovrednovanja i opstanka, institucije su iznalazile razne načine, pa su posete bile moguće pod nekim uslovima, dok je na Balkanu pokrenut projekat „I virtuelno je vitalno”, u okviru kog se starima, onlajn, daju saveti kako da provode vreme tokom izolacije, fizioterapeuti pokazuju vežbe, psiholozi drže predavanja i radionice, pa imaju neku razmenu, ali je pitanje koliko to stvarno može da nadomesti lični kontakt, kaže Babićeva.

– Tokom najžešće korone, viša sila naterala je ljude da savladaju slanje SMS poruka i uspostavljanje video-poziva, u čemu im je pomogao i projekat opismenjavanja za korišćenje pametnih telefona i laptopa – ukazuje sagovornica na jednu dobru promenu koju je donelo ovo zlo. – Opet, u teoriji imamo tehnologiju, ali znamo da je većina starih u institucijama čulno deprivisana, pa niti dobro vide, niti čuju. Komunikacija je osakaćena jer smo i mi koji radimo sa njima pod maskama, a ranije još sa vizirima i kapama, ne razaznaju ni ko smo.

Gerontološki centar nikad nije prva odluka starih ljudi i njihovih porodica, napominje.

Psihološke radionice

Rad psihologa je najintenzivniji u početku kako bi adaptacija dobro prošla, jer je svako preseljenje drastična promena rutine, dodaje sagovornica, a na ostala krizna stanja neretko ih upućuju srodnici. To može biti smrt bližnjeg, nastupajuća zdravstvena intervencija ili onemoćalost zbog koje iz apartmana za pokretne treba preći u stacionar.

– Imamo psihološke radionice za grupni rad, a znaju i gde nam je kancelarija, mada nam se lično obraćaju u manjem broju. Pažljivo pratimo promene i reagujemo da se kriza ne bi produbila, jer neko će biti ekspresivan, plakati, tražiti, ljutiti se, a neko će tiho patiti u ćošku – ističe Maja Babić.

– Prvo ih deca obilaze, pa kad vide da ne mogu, plate neku osobu. Tek kad se potroši sva ušteđevina, jer su za celodnevnu negu potrebne minimum tri prosečne srpske plate, razmišlja se o staračkom domu. Uz to često ide griža savesti, koja je, naravno, neadekvatna. Kad, recimo, srodnici odvedu roditelja na vikend ili odmor, on je srećan, ali jedva čeka da se vrati u ovo, jer je to sada postalo njegovo sigurno, poznato. Nevezano za epidemiološku situaciju, dom treba da bude dobrovoljna odluka stare osobe, jer se mnoge njene potrebe tamo mogu lakše zadovoljiti – objašnjava.

         S. Milačić