Prečanska leksika: Krstine
„Umorno je zlato moje, žito je kosio i snoplje nosio, pa se umorio“, pevala je jedna udavača uz tambure (i pomoć) maestra Marka Nešića, sve podsećajući kako je žetva pšenice bjelice, naše hraniteljke, uvek (bila) nešto zdravo jako važno. Kosidba je, nije šala, zato svi na noge od zore, da se skupi svako zrno hlebnog žita.
Pošto pesma nije mogla da sačuva imena svih radnji i sprava klasične žetve, tu je priča. Jer, današnja žetva nije ni nalik na negdašnju, ni po trajanju, a ni svesti o njenoj važnosti što je prožimala cele familije, baš kompletna sela.
Kada će se kositi odlučivao je Bába, glava porodice, ne uvek najstariji, ali uvek najslušaniji. On bi predveče dugo gledao u nebo, prvo na zapad, ima li crvenila, onda uvis prema zvezdama i oblacima i na kraju direktno u Mesec, tražeći tragove „kola” oko njega. Ako je Mesec bio čist, samo bi prozborio: „Sutra počinjemo”.
Prvi bi ustao Deda. Tamo gde je žito najvišlje, načupao bi dosta stabljika, zemlju otresao s korena, lepo ih složio, zrno istresao udaranjem o ivicu šavolja, a od slame pleo uža. Zakači vr’ove, uplete ih uz pomoć ruku i pazuha, načini upletene zmije, pa sve poveže u snopove od dvadesetak komada. Posle će deca sterati ta uža, postavljati ih rukovedačicama pod naramke što će ih skupljati srpovima iza kosaca.
Već smo nabrojali glavne poslove i glavne radnike. Kosac, naravno, ima kosu. Ona treba da je otkovana dan ranije, istanjena vrhom čakanca a na mini-nakovnju, babici. Kada oseti da slabije seče, ruši, zastane malo, naoštri je gladalicom, vlažnom, koju nosi o pojasu, a u vodiru, koji je od volovskog roga ili drveta. Kada se pokosi parče njive „prepelica”, ili cela parcela, snoplje se dene u - krstine.
To su one male kamare žita, načinjene da traju samo dan-dva, do uvoženja u avliju, na gumno, na kamaru. Krstina se pravi slaganjem snopova unakrst. Dole ide kurjak, preko njega po četiri snopa s vlaćem u centru. Tako četiri reda, na vrhu se posadi poslednji snop – pop. Tako da mu korenje gleda na zapad, na Babin buyak odakle može da dođe olujina. Dobro se pritisne pa još s desetak stabljika veže za uže snopova ispod. Prava krstina, dakle, broji 18 snopova. Ima i manjih, kada je njiva uža i rod slabiji. Čim sadene pokošeno, Bába zna u snop koliko žita ima, može čak da izračuna i koliko će zrna dobiti, što uvek i čini, manje-više tačno.
Sada bi se risari, nekada profesionalci žetve, krstili i levom i desnom kada bi čuli da krstina više nema, osim na slikama starih majstora jer su nestale izumevanjem kombajna. Samo njegovo ime kaže da je on čudovište iz naučne mašte, kombinacija ljudi i sprava. Žderač žita koji proguta sve s njive, promulja u svojoj klepetavoj utrobi pa ispovraća čisto zrno, a iskaki slamu i razveje plevu. Zamenjuje čak i čuveni dreš što je išao od avlije do avlije još pre pola veka, praćen bandigazdom i prašnjavom ekipom slamara i plevara.
No, još ima fotografija vršidbe, sve s drešom, parnjačom i onim velikim ukrštenim kaišom kojem niko nije smeo da priđe ni blizi. Ima još i recepata kako se kuva paprikaš od mladih pilića, ali s dosta krompira, pošto je toliku čeljad uvek teško nahraniti. Još se pamti ukus salate od krastavaca s belim lukom i još pecka pivo hlađeno u bunaru, ako je gazda bio imućan i galantan. Međutim, već kada se zrno merilo i ušur odvajao, na krstine niko više nije mislio. A sad im je baš odzvonilo.
Pavle Malešev