Bi­ci­klom kroz Voj­vo­di­nu: Pe­ćin­ci i Su­bo­ti­šte

Za­ti­če­mo ve­nac ko­ji je osta­vljen u ju­lu pro­šle go­di­ne po­vo­dom se­o­ske sla­ve, me­đu­tim slo­va na spo­me­ni­ku su pre­kri­ve­na ma­ho­vi­nom i je­dva se vi­di i šta se tu do­go­di­lo i ko­ja su ime­na me­šta­na ko­ji su stra­da­li je­zi­vom smr­ću.

Sti­že­mo pred Mu­zej hle­ba, sva­ka­ko je­din­stve­no me­sto sa još uni­kat­ni­jim do­ma­ći­nom. Slo­bo­dan Je­re­mić Je­re­mi­ja do­če­ku­je nas na ka­pi­ji svog mu­ze­ja ras­po­lo­žen. Ima­li smo sre­će. Tu je i nje­go­va su­pru­ga Bi­lja­na, van­red­no le­pa že­na ko­ju je upo­znao ka­da je imao 15 go­di­na, sa 19 su se ven­ča­li i od ta­da su ne­pre­kid­no za­jed­no. Se­da­mo u "sa­lon" i pri­ča­mo pr­vo o za­jed­nič­kim pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma - Mi­le­tu Isa­ko­vu, Pe­ri Pe­tro­vi­ću, Dra­šku Re­đe­pu... On­da Je­re­mi­ja pri­ča o to­me ka­ko je za­do­bio po­ve­re­nje "sta­ra­ca" u Be­o­gra­du, ve­li­kih ime­na po­put Oto Bi­ha­lji Me­ri­na. "Ja do­đem pred vra­ta, dr­žim dve svo­je sli­ke u vi­si­ni oči­ju i za­zvo­nim! Ako im se do­pad­ne, pu­ste me unu­tra! A uvek im se do­pad­ne!", pri­ča Je­re­mi­ja ka­ko je kao mla­di sli­kar osva­jao Be­o­grad i nje­go­ve in­te­lek­tu­al­ne i umet­nič­ke le­gen­de.

Ro­đen je u Šap­cu gde je pro­veo de­tinj­stvo i ško­lo­vao se. Po­sle ne­ko­li­ko go­di­na pro­ve­de­nih u Be­o­gra­du, po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, od­lu­ču­je da na­pu­sti grad, pre­se­liv­ši se u Pe­ćin­ce.

Je­re­mi­ja se od 1968. pro­fe­si­o­nal­no ba­vi sli­kar­stvom, imao je do sa­da 160 sa­mo­stal­nih i oko 250 grup­nih iz­lo­žbi u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, Ita­li­ji, Špa­ni­ji, Ne­mač­koj, Švaj­car­skoj, Ho­lan­di­ji, Ja­pa­nu, SAD. Do­bit­nik je 30 na­gra­da. 1995. Osno­vao je Srp­ski mu­zej hle­ba. Ne do­bi­ja po­moć od dr­ža­ve, ni­je da mu ne da­ju, ne­go i ne kon­ku­ri­še ni kod Op­šti­ne ni kod Po­kra­ji­ne ni u Re­pu­bli­ci. Ša­li­mo se po­re­đe­njem sa ša­lom o Ško­tlan­đa­ni­nu i lo­zu ko­ji ni­kad ni­je ku­pio a oče­ku­je pre­mi­ju. "Ne­ću da pi­šem ni­ka­kve pro­jek­te, ne­ću ni­šta da po­pu­nja­vam, to me ne za­ni­ma! Ako ne­ko mi­sli da ovo vre­di ne­ka po­mog­ne, ako ne - opet do­bro!", ka­že umet­nik.

Je­re­mi­ji­ne hi­per­re­a­li­stič­ke sli­ke po­kri­va­ju zi­do­ve dru­gog de­la Mu­ze­ja hle­ba. Do­ma­ćin me vo­di i u pri­vat­ne oda­je, po­ka­zu­je me­sto na ko­jem sli­ka: "To ni­je ate­lje, tu sa­mo po­pra­vljam i re­sta­u­ri­ram ne­ke sli­ke! Moj ate­lje je od ve­drim ne­bom!". Pri­ča ka­ko su mu za se­o­ske pri­zo­re po­treb­na po 2-3 da­na ra­da, da mu pri­la­ze čo­ba­ni, raz­me­nju­ju alat­ke, obro­ke, vi­no i ra­ki­ju... Bi­lja­na sa po­no­som po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju svog je­di­nog unu­ka Og­nje­na (Ri­sti­ća) ko­ji je vr­hun­ski ma­če­va­lac a stu­di­ra u Pa­do­vi.

Iz­me­đu Mu­ze­ja hle­ba i Je­re­mi­ji­nih pri­vat­nih oda­ja na­la­zi se cr­kva ko­ju je umet­nik lič­no osli­kao. "Ka­da bi re­či sve­šte­ni­ka bi­le do­volj­no ja­ke, ne bi im tre­ba­li mi da sli­ka­mo iko­ne i fre­ske!", kroz ša­lu ka­že Je­re­mi­ja. Po­ka­zu­je mi tak­til­nu fre­sku ko­ju je na­pra­vio za sle­pe ver­ni­ke kao i pod u ko­jem se na­la­ze ob­lu­ci dr­ve­ća iz ce­le Sr­bi­je.

Opra­šta­mo se od Je­re­mi­je i Bi­lja­ne uz obe­ća­nje da će­mo na­pra­vi­ti dru­že­nje sa za­jed­nič­kim pri­ja­te­lji­ma u No­vom Sa­du. Ne­da­le­ko od Mu­ze­ja hle­ba su i Ba­ze­ni u Pe­ćin­ci­ma, sa­svim si­gur­no jed­ni od naj­bo­lje ure­đe­nih i odr­ža­va­nih ba­ze­na u Sr­bi­ji. Okru­že­ni šu­mom, sa te­re­ni­ma za od­boj­ku u pe­sku i ma­li fud­bal, ve­li­kim ša­hov­skim po­ljem, sto­lo­vi­ma za sto­ni fud­bal. Sve je či­sto, ne­ma gu­žve (rad­ni dan u 13.00), pu­šta se pri­stoj­na mu­zi­ka i slu­ži do­bar espre­so i na sa­mo 30 mi­nu­ta je od Be­o­gra­da.

Na kra­ju po­se­te Pe­ćin­ci­ma Lju­bi­ca iz Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je pred­la­že da obi­đe­mo još jed­nog za­ni­mlji­vog me­šta­ni­na.

Sva­ko me­sto ima ne­kog le­gen­dar­nog auto­me­ha­ni­ča­ra ili vul­ka­ni­ze­ra. Mi­le Ra­kić iz Pe­ći­na­ca je i vi­še od to­ga. Iza nje­go­ve maj­stor­ske ra­di­o­ni­ce na­la­zi se za­ni­mlji­va ko­lek­ci­ja "To­mos" mo­to­ra, me­đu nji­ma i je­dan ko­ji je Mi­le vo­zio kao de­čak. Pri­ča mi ka­ko je fa­bri­ka "To­mos" bank­to­ti­ra­la u ja­nu­a­ru 2019. i pre­sta­la da pro­iz­vo­di ču­ve­ni mo­del mo­to­ci­kla. Uni­šti­li su ih, ka­že, ki­ne­ska i in­dij­ska je­fi­na kon­ku­ren­ci­ja. U jed­noj pro­sto­ri­ji pre­kri­ven de­be­lim slo­jem pra­ši­ne na­la­zi se i old­taj­mer - DKV-ov mo­del D89, pre­te­ča da­na­šnjeg "audi­ja". Ka­že da na­me­ra­va da ga re­sta­u­ri­ra.

Iz­la­zi­mo iz Pe­ći­na­ca, pre­la­zi­mo re­či­cu Ga­lo­vi­cu ko­ja je pro­te­klih de­ce­ni­ja po­sta­la ka­nal i to pri­lič­no za­pu­šten i neo­dr­ža­van. Sa de­sne stra­ne nam osta­je še­će­ra­na i mi ide­mo u prav­cu Su­bo­ti­šta. Na ula­zu u se­lo od 1999. na­la­ze se po­go­ni kla­ni­ce Me­sne in­du­stri­je "Đur­đe­vić". Rad­ni­ci se­de u jar­ku u hla­do­vi­ni dr­ve­ća i če­ka­ju pre­voz po­sle svo­je sme­ne. Iz po­go­na se ču­ju ni ma­lo pri­jat­ni kri­ci ži­vo­ti­nja ko­je vo­de na kla­nje. Pre­ko pu­ta je je­ze­ro Srem­ska oaza sa ure­đe­nim me­sti­ma za pe­ca­ro­še. Sa te stra­ne pu­ta je i pro­iz­vod­nja ču­ve­ne ra­ki­je "Srp­ska troj­ka".

Pre­ma ma­đar­skim do­ku­men­ti­ma Su­bo­ti­šte se spo­mi­nje pr­vi put 1329. i to je po­sle Po­pi­na­ca naj­sta­ri­je se­lo u op­šti­ni Pe­ćin­ci. U no­vi­joj isto­ri­ji, 1702. po­pi­sa­na su dva me­sta - Mi­škov­ci i Su­bo­ti­šte, ali se ta dva se­la ubr­zo spa­ja­ju i ko­ri­sti se čas jed­no, čas dru­go ime. U pr­voj po­lo­vi­ni 18. ve­ka pri­pa­da mi­tro­vač­kom vla­ste­lin­stvu a od 1745. Voj­noj gra­ni­ci.

Negovan proslavio 400.000 časova svog života

U Subotištu se rodio i živeo čuveni Negovan Ranitović (1864-1940), prodavac knjiga, crkveni "pevac", pesnik, član Matice srpske i nosilac Ordena Sv. Save V stepena. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, i to je bilo svo formalno obrazovanje tog "nesuđenog svinjara". Bio je to veliki neumorni poslenik, čudnih ideja i pasija: samouk posvećen umnom stvaralaštvu koji je neumorno opisivao svoje dane i to u stihu. Oktobra 1909. Negovan je proslavio "400.000 časova svog života". Putovao je puno i po vašarima i svetkovinama nudio knjige na prodaju, noseći ih na leđima u džaku. Započeo je akviziterski posao za novosadske izdavače. Improvizovao je on u velikoj sobi seoske kuće svoju biblioteku, u kojoj se nalazio po jedan primerak svake knjige do koje bi došao, od preko 18.000 naslova, za koju je tvrdio da je "najveća biblioteka knjiga u celom Srpstvu". Podelio je svoje knjige po policama, na "struke". Ne samo da je izvrsno pamtio, izvanredno računao, lepo govorio, dosta znao o knjigama, već se bavio i "ozbiljnim" pisanjem. Objavio je kao pisac i izdavač i više svojih knjiga, a najpoznatije delo u narodu je njegov predratni "Večiti kalendar". Na pravoslavnoj crkvi u selu postavljena je ploča njemu u čast.  

Broj sta­nov­ni­ka je ra­stao do Dru­gog svet­skog ra­ta, sa ma­lim za­sto­jem za vre­me Pr­vog svet­skog ra­ta zbog ise­lja­va­nja Ne­ma­ca. Ve­li­ki broj me­šta­na - 88 njih - je stre­lja­no ili po­gi­nu­lo od stra­ne fa­ši­sta. Do­se­lja­va­nje iz Sr­bi­je ni­je po­kri­lo opa­da­nje sta­nov­ni­štva, pa ovo se­lo po­la­ko od­u­mi­re. Pre­ma po­pi­su iz 2011. u se­lu su ži­ve­la 844 sta­nov­ni­ka.

Cr­kva u Su­bo­ti­štu po­sve­će­na je Ro­đe­nju Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja. Pr­va cr­kva u Su­bo­ti­štu spo­mi­nje se u 16. ve­ku u do­ba tur­ske vla­da­vi­ne, ka­da je u me­stu za­be­le­že­no 17 do­mo­va. Dve no­ve cr­kve po­dig­nu­te su u 18. ve­ku: pr­va cr­kva je sa­gra­đe­na 1724. od ple­te­ra i tr­ske. Osve­će­na je 4. sep­tem­bra 1731. od epi­sko­pa Ni­ka­no­ra Kru­še­dol­skog. Dru­ga je sa­gra­đe­na od ka­me­na u pe­ri­o­du 1775 – 1780. a zi­da­na u vi­zan­tij­skom sti­lu, sa zvo­ni­kom do­vr­še­nim 1797. Iko­no­stas je de­lo dr­vo­re­zba­ra Edu­ar­da Vla­dar­ša, a osli­kao ga je 1867. aka­dem­ski ži­vo­pi­sac Ar­se­ni­je Pe­tro­vić. Cr­kva je 1893. ob­no­vlje­na i po­zla­će­ne su dve ja­bu­ke sa kr­sto­vi­ma. Cr­kve­ni to­ranj sru­šen je to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta kao u go­to­vo svim se­li­ma u ovom de­lu Sre­ma. Ob­no­va zvo­ni­ka za­vr­še­na je 2009. Na pre­sto­noj iko­ni pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce na iko­no­sta­su "pro­pla­ka­lo" je 1996. nje­no de­sno oko. Epi­skop srem­ski Go­spo­din Va­si­li­je iko­nu je 1996. pro­gla­sio ču­do­tvor­nom. Cr­kva ima sta­tus spo­me­ni­ka kul­tu­re od ve­li­kog zna­ča­ja. Pa­roh u se­lu je pro­to­je­rej To­mi­slav Ko­jić.

U cen­tru se­la ne­da­le­ko od cr­kve na­la­zi se i spo­me­nik po­sve­ćen bor­ci­ma NOB-a i žr­tva­ma oku­pa­to­ra. Na ža­lost, u do­sta za­pu­šte­nom sta­nju. Na okol­nim ku­ća­ma ne­ko­li­ko je ta­bli ko­je ozna­ča­va­ju da­tu­me iz 1943. i 1944. ka­da je u ovom se­lu osno­va­na pr­va par­ti­zan­ska ško­la u Sre­mu, odr­ža­na pr­va okru­žna kon­fe­ren­ci­ja AFŽ-a za Srem, odr­žan pr­vi uči­telj­ski kurs...

Na iz­la­zu iz Su­bo­ti­šta sa le­ve stra­ne na­la­zi se ču­ve­ni Na­vak (Na­ci­o­nal­na vo­zač­ka aka­de­mi­ja). Iako je bi­cikl je­di­no vo­zi­lo ko­jim sam upra­vljam bi­lo mi je za­ni­mlji­vo ka­da mi je pre par go­di­na ovo me­sto po­ka­zao Mla­den Al­vi­ro­vić, sin po­koj­nog Mir­ka Al­vi­ro­vi­ća, vla­sni­ka ma­ga­zi­na "SAT" i osni­va­ča NA­VAK-a.

Ro­bert Čo­ban