Би­ци­клом кроз Вој­во­ди­ну: Пе­ћин­ци и Су­бо­ти­ште

За­ти­че­мо ве­нац ко­ји је оста­вљен у ју­лу про­шле го­ди­не по­во­дом се­о­ске сла­ве, ме­ђу­тим сло­ва на спо­ме­ни­ку су пре­кри­ве­на ма­хо­ви­ном и је­два се ви­ди и шта се ту до­го­ди­ло и ко­ја су име­на ме­шта­на ко­ји су стра­да­ли је­зи­вом смр­ћу.

Сти­же­мо пред Му­зеј хле­ба, сва­ка­ко је­дин­стве­но ме­сто са још уни­кат­ни­јим до­ма­ћи­ном. Сло­бо­дан Је­ре­мић Је­ре­ми­ја до­че­ку­је нас на ка­пи­ји свог му­зе­ја рас­по­ло­жен. Има­ли смо сре­ће. Ту је и ње­го­ва су­пру­га Би­ља­на, ван­ред­но ле­па же­на ко­ју је упо­знао ка­да је имао 15 го­ди­на, са 19 су се вен­ча­ли и од та­да су не­пре­кид­но за­јед­но. Се­да­мо у "са­лон" и при­ча­мо пр­во о за­јед­нич­ким при­ја­те­љи­ма и по­зна­ни­ци­ма - Ми­ле­ту Иса­ко­ву, Пе­ри Пе­тро­ви­ћу, Дра­шку Ре­ђе­пу... Он­да Је­ре­ми­ја при­ча о то­ме ка­ко је за­до­био по­ве­ре­ње "ста­ра­ца" у Бе­о­гра­ду, ве­ли­ких име­на по­пут Ото Би­ха­љи Ме­ри­на. "Ја до­ђем пред вра­та, др­жим две сво­је сли­ке у ви­си­ни очи­ју и за­зво­ним! Ако им се до­пад­не, пу­сте ме уну­тра! А увек им се до­пад­не!", при­ча Је­ре­ми­ја ка­ко је као мла­ди сли­кар осва­јао Бе­о­град и ње­го­ве ин­те­лек­ту­ал­не и умет­нич­ке ле­ген­де.

Ро­ђен је у Шап­цу где је про­вео де­тињ­ство и шко­ло­вао се. По­сле не­ко­ли­ко го­ди­на про­ве­де­них у Бе­о­гра­ду, по­чет­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на, од­лу­чу­је да на­пу­сти град, пре­се­лив­ши се у Пе­ћин­це.

Је­ре­ми­ја се од 1968. про­фе­си­о­нал­но ба­ви сли­кар­ством, имао је до са­да 160 са­мо­стал­них и око 250 груп­них из­ло­жби у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји, Ита­ли­ји, Шпа­ни­ји, Не­мач­кој, Швај­цар­ској, Хо­лан­ди­ји, Ја­па­ну, САД. До­бит­ник је 30 на­гра­да. 1995. Осно­вао је Срп­ски му­зеј хле­ба. Не до­би­ја по­моћ од др­жа­ве, ни­је да му не да­ју, не­го и не кон­ку­ри­ше ни код Оп­шти­не ни код По­кра­ји­не ни у Ре­пу­бли­ци. Ша­ли­мо се по­ре­ђе­њем са ша­лом о Шко­тлан­ђа­ни­ну и ло­зу ко­ји ни­кад ни­је ку­пио а оче­ку­је пре­ми­ју. "Не­ћу да пи­шем ни­ка­кве про­јек­те, не­ћу ни­шта да по­пу­ња­вам, то ме не за­ни­ма! Ако не­ко ми­сли да ово вре­ди не­ка по­мог­не, ако не - опет до­бро!", ка­же умет­ник.

Је­ре­ми­ји­не хи­пер­ре­а­ли­стич­ке сли­ке по­кри­ва­ју зи­до­ве дру­гог де­ла Му­зе­ја хле­ба. До­ма­ћин ме во­ди и у при­ват­не ода­је, по­ка­зу­је ме­сто на ко­јем сли­ка: "То ни­је ате­ље, ту са­мо по­пра­вљам и ре­ста­у­ри­рам не­ке сли­ке! Мој ате­ље је од ве­дрим не­бом!". При­ча ка­ко су му за се­о­ске при­зо­ре по­треб­на по 2-3 да­на ра­да, да му при­ла­зе чо­ба­ни, раз­ме­њу­ју алат­ке, обро­ке, ви­но и ра­ки­ју... Би­ља­на са по­но­сом по­ка­зу­је фо­то­гра­фи­ју свог је­ди­ног уну­ка Ог­ње­на (Ри­сти­ћа) ко­ји је вр­хун­ски ма­че­ва­лац а сту­ди­ра у Па­до­ви.

Из­ме­ђу Му­зе­ја хле­ба и Је­ре­ми­ји­них при­ват­них ода­ја на­ла­зи се цр­ква ко­ју је умет­ник лич­но осли­као. "Ка­да би ре­чи све­ште­ни­ка би­ле до­вољ­но ја­ке, не би им тре­ба­ли ми да сли­ка­мо ико­не и фре­ске!", кроз ша­лу ка­же Је­ре­ми­ја. По­ка­зу­је ми так­тил­ну фре­ску ко­ју је на­пра­вио за сле­пе вер­ни­ке као и под у ко­јем се на­ла­зе об­лу­ци др­ве­ћа из це­ле Ср­би­је.

Опра­шта­мо се од Је­ре­ми­је и Би­ља­не уз обе­ћа­ње да ће­мо на­пра­ви­ти дру­же­ње са за­јед­нич­ким при­ја­те­љи­ма у Но­вом Са­ду. Не­да­ле­ко од Му­зе­ја хле­ба су и Ба­зе­ни у Пе­ћин­ци­ма, са­свим си­гур­но јед­ни од нај­бо­ље уре­ђе­них и одр­жа­ва­них ба­зе­на у Ср­би­ји. Окру­же­ни шу­мом, са те­ре­ни­ма за од­бој­ку у пе­ску и ма­ли фуд­бал, ве­ли­ким ша­хов­ским по­љем, сто­ло­ви­ма за сто­ни фуд­бал. Све је чи­сто, не­ма гу­жве (рад­ни дан у 13.00), пу­шта се при­стој­на му­зи­ка и слу­жи до­бар еспре­со и на са­мо 30 ми­ну­та је од Бе­о­гра­да.

На кра­ју по­се­те Пе­ћин­ци­ма Љу­би­ца из Ту­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је пред­ла­же да оби­ђе­мо још јед­ног за­ни­мљи­вог ме­шта­ни­на.

Сва­ко ме­сто има не­ког ле­ген­дар­ног ауто­ме­ха­ни­ча­ра или вул­ка­ни­зе­ра. Ми­ле Ра­кић из Пе­ћи­на­ца је и ви­ше од то­га. Иза ње­го­ве мај­стор­ске ра­ди­о­ни­це на­ла­зи се за­ни­мљи­ва ко­лек­ци­ја "То­мос" мо­то­ра, ме­ђу њи­ма и је­дан ко­ји је Ми­ле во­зио као де­чак. При­ча ми ка­ко је фа­бри­ка "То­мос" банк­то­ти­ра­ла у ја­ну­а­ру 2019. и пре­ста­ла да про­из­во­ди чу­ве­ни мо­дел мо­то­ци­кла. Уни­шти­ли су их, ка­же, ки­не­ска и ин­диј­ска је­фи­на кон­ку­рен­ци­ја. У јед­ној про­сто­ри­ји пре­кри­вен де­бе­лим сло­јем пра­ши­не на­ла­зи се и олд­тај­мер - ДКВ-ов мо­дел Д89, пре­те­ча да­на­шњег "ауди­ја". Ка­же да на­ме­ра­ва да га ре­ста­у­ри­ра.

Из­ла­зи­мо из Пе­ћи­на­ца, пре­ла­зи­мо ре­чи­цу Га­ло­ви­цу ко­ја је про­те­клих де­це­ни­ја по­ста­ла ка­нал и то при­лич­но за­пу­штен и нео­др­жа­ван. Са де­сне стра­не нам оста­је ше­ће­ра­на и ми иде­мо у прав­цу Су­бо­ти­шта. На ула­зу у се­ло од 1999. на­ла­зе се по­го­ни кла­ни­це Ме­сне ин­ду­стри­је "Ђур­ђе­вић". Рад­ни­ци се­де у јар­ку у хла­до­ви­ни др­ве­ћа и че­ка­ју пре­воз по­сле сво­је сме­не. Из по­го­на се чу­ју ни ма­ло при­јат­ни кри­ци жи­во­ти­ња ко­је во­де на кла­ње. Пре­ко пу­та је је­зе­ро Срем­ска оаза са уре­ђе­ним ме­сти­ма за пе­ца­ро­ше. Са те стра­не пу­та је и про­из­вод­ња чу­ве­не ра­ки­је "Срп­ска трој­ка".

Пре­ма ма­ђар­ским до­ку­мен­ти­ма Су­бо­ти­ште се спо­ми­ње пр­ви пут 1329. и то је по­сле По­пи­на­ца нај­ста­ри­је се­ло у оп­шти­ни Пе­ћин­ци. У но­ви­јој исто­ри­ји, 1702. по­пи­са­на су два ме­ста - Ми­шков­ци и Су­бо­ти­ште, али се та два се­ла убр­зо спа­ја­ју и ко­ри­сти се час јед­но, час дру­го име. У пр­вој по­ло­ви­ни 18. ве­ка при­па­да ми­тро­вач­ком вла­сте­лин­ству а од 1745. Вој­ној гра­ни­ци.

Негован прославио 400.000 часова свог живота

У Суботишту се родио и живео чувени Негован Ранитовић (1864-1940), продавац књига, црквени "певац", песник, члан Матице српске и носилац Ордена Св. Саве В степена. У родном месту је завршио основну школу, и то је било сво формално образовање тог "несуђеног свињара". Био је то велики неуморни посленик, чудних идеја и пасија: самоук посвећен умном стваралаштву који је неуморно описивао своје дане и то у стиху. Октобра 1909. Негован је прославио "400.000 часова свог живота". Путовао је пуно и по вашарима и светковинама нудио књиге на продају, носећи их на леђима у џаку. Започео је аквизитерски посао за новосадске издаваче. Импровизовао је он у великој соби сеоске куће своју библиотеку, у којој се налазио по један примерак сваке књиге до које би дошао, од преко 18.000 наслова, за коју је тврдио да је "највећа библиотека књига у целом Српству". Поделио је своје књиге по полицама, на "струке". Не само да је изврсно памтио, изванредно рачунао, лепо говорио, доста знао о књигама, већ се бавио и "озбиљним" писањем. Објавио је као писац и издавач и више својих књига, а најпознатије дело у народу је његов предратни "Вечити календар". На православној цркви у селу постављена је плоча њему у част.  

Број ста­нов­ни­ка је ра­стао до Дру­гог свет­ског ра­та, са ма­лим за­сто­јем за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та због исе­ља­ва­ња Не­ма­ца. Ве­ли­ки број ме­шта­на - 88 њих - је стре­ља­но или по­ги­ну­ло од стра­не фа­ши­ста. До­се­ља­ва­ње из Ср­би­је ни­је по­кри­ло опа­да­ње ста­нов­ни­штва, па ово се­ло по­ла­ко од­у­ми­ре. Пре­ма по­пи­су из 2011. у се­лу су жи­ве­ла 844 ста­нов­ни­ка.

Цр­ква у Су­бо­ти­шту по­све­ће­на је Ро­ђе­њу Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. Пр­ва цр­ква у Су­бо­ти­шту спо­ми­ње се у 16. ве­ку у до­ба тур­ске вла­да­ви­не, ка­да је у ме­сту за­бе­ле­же­но 17 до­мо­ва. Две но­ве цр­кве по­диг­ну­те су у 18. ве­ку: пр­ва цр­ква је са­гра­ђе­на 1724. од пле­те­ра и тр­ске. Осве­ће­на је 4. сеп­тем­бра 1731. од епи­ско­па Ни­ка­но­ра Кру­ше­дол­ског. Дру­га је са­гра­ђе­на од ка­ме­на у пе­ри­о­ду 1775 – 1780. а зи­да­на у ви­зан­тиј­ском сти­лу, са зво­ни­ком до­вр­ше­ним 1797. Ико­но­стас је де­ло др­во­ре­зба­ра Еду­ар­да Вла­дар­ша, а осли­као га је 1867. ака­дем­ски жи­во­пи­сац Ар­се­ни­је Пе­тро­вић. Цр­ква је 1893. об­но­вље­на и по­зла­ће­не су две ја­бу­ке са кр­сто­ви­ма. Цр­кве­ни то­рањ сру­шен је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та као у го­то­во свим се­ли­ма у овом де­лу Сре­ма. Об­но­ва зво­ни­ка за­вр­ше­на је 2009. На пре­сто­ној ико­ни пре­све­те Бо­го­ро­ди­це на ико­но­ста­су "про­пла­ка­ло" је 1996. ње­но де­сно око. Епи­скоп срем­ски Го­спо­дин Ва­си­ли­је ико­ну је 1996. про­гла­сио чу­до­твор­ном. Цр­ква има ста­тус спо­ме­ни­ка кул­ту­ре од ве­ли­ког зна­ча­ја. Па­рох у се­лу је про­то­је­реј То­ми­слав Ко­јић.

У цен­тру се­ла не­да­ле­ко од цр­кве на­ла­зи се и спо­ме­ник по­све­ћен бор­ци­ма НОБ-а и жр­тва­ма оку­па­то­ра. На жа­лост, у до­ста за­пу­ште­ном ста­њу. На окол­ним ку­ћа­ма не­ко­ли­ко је та­бли ко­је озна­ча­ва­ју да­ту­ме из 1943. и 1944. ка­да је у овом се­лу осно­ва­на пр­ва пар­ти­зан­ска шко­ла у Сре­му, одр­жа­на пр­ва окру­жна кон­фе­рен­ци­ја АФЖ-а за Срем, одр­жан пр­ви учи­тељ­ски курс...

На из­ла­зу из Су­бо­ти­шта са ле­ве стра­не на­ла­зи се чу­ве­ни На­вак (На­ци­о­нал­на во­зач­ка ака­де­ми­ја). Иако је би­цикл је­ди­но во­зи­ло ко­јим сам упра­вљам би­ло ми је за­ни­мљи­во ка­да ми је пре пар го­ди­на ово ме­сто по­ка­зао Мла­ден Ал­ви­ро­вић, син по­кој­ног Мир­ка Ал­ви­ро­ви­ћа, вла­сни­ка ма­га­зи­на "САТ" и осни­ва­ча НА­ВАК-а.

Ро­берт Чо­бан