TVOJA REČ Danilo Baković (27): Pustolov kroz život i svet

Nasuprot nas, koji smo tu gde smo, na daleko manje atraktivnom i uzbudljivom mestu, postoji tamo negde u svetu jedan Uroš, neki Ninoslav, jedna čudna Maja, ali i dečak, jer ga tako doživljavam i to u pozitivnom smislu, zvani Danilo. Rođeni Zrenjaninac i Novosađanin po poslednjoj „vokaciji”, Danilo Baković (27), s dugim vojvođanskim akcentom na „i”, trenutno je u Srbiji na takoreći produženom vikendu u trajanju od dva meseca, budući da je proteklih godinu dana bio na „master studijama života” i to u Turskoj, Gruziji, Kolumbiji, gde se najduže i zadržao, Panami i Dominikanskoj Republici.

U razgovoru smo konstatovali da je to iznenadno putovanje (nakon pokušaja studiranja filozofije, odlaska u vojsku i rada u inostranstvu) s kartom u jednom pravcu, nastalo sasvim spontano, u želji da ispuni svoje dečačke snove, upozna bolje sebe, ali i svet, onaj što dalji odavde. U nastavku vam prenosimo ceo razgovor sa Danilom, skoro tik pred njegov povratak u Kolumbiju, koji će se voditi kao odlazak na „doktorske studije života”.

- Krećem uskoro u Tursku sa porodicom na odmor, onda se vraćam u Medeljin, gde planiram da ostanem malo duže, imaću i stan, napokon, to će mi biti baza - govori Danilo na samom kraju intervjua, ali ovde može da posluži kao dobra uvertira, najavljujući nova putovanja po Južnoj Americi i prisećajući se početaka. - Verovatno me je pokrenula želja da ispunim svoje dečačke snove, sve ono što ljudi žele, ali tek kad dođu u sedamdesete godine onda govore kako su mogli i trebali, a ja ne želim da govorim tako, već - „jesam, bio sam”.

Možeš li da kažeš da su ti snovi baš onakvi kako si ih sanjao ili su još bolji?

- Još su bolji jer su stvarni i jer su moji, ali definitivno sam imao neka iskustva, pogotovo u dugim putovanjima, a koja nikad nisam mogao da očekujem. Kad si tamo, onda si svestan da je potrebno mnogo snalaženja, da si sam, što ja volim... A kad dođe trenutak da bi da imaš nekog svog, a nemaš, razlika je sedam-osam sati, zavisi gde se nalazim, tako da, može da bude usamljeno i teško. Ali, uglavnom je predivno i pravi je korak koji sam mogao da uradim.

Ne znam šta bih te pre pitala jer me apsolutno sve zanima, ali recimo, zašto baš Kolumbija? Tamo si se najviše zadržao, a tamo se i sad vraćaš.

- U Kolumbiju sam odlučio da idem zato što je na kraju sveta, hteo sam uvek da odem na neki kraj gde je stvarno sve drugačije. Upoznao sam mnogo Kolumbijaca dok sam bio u Turskoj i Gruziji, i delovali su mi kao veoma interesantni ljudi i jednostavno sam se odlučio na taj korak, a u glavi mi je bilo - ili tad ili nikad. Imao sam dovoljno para za kartu, imao sam vremena, volje, za pet dana sam imao let iz Istanbula, samo sam otišao bez povratne karte, bez ičega i, eto, snašao sam se i bilo mi je prelepo. Uglavnom me je privukla egzotika, čuo sam da je mnogo drugačije nego bilo gde drugo, što i jeste istina.

Baš do te mere da se vraćaš...

- I nastavljam gde sam stao.

Gde si stao?

- Kad sam bio na tom putu od godinu dana, uglavnom sam živeo iz ranca. To je baš bio pustolov, imao sam ranac sa svim svojim stvarima, pa sam živeo od autobusa do autobusa, od hostela do hostela, sve je jako bilo neodređeno, havarija, gde ću, šta ću, ali nikad nije bio problem jer sam bio svestan da sam se sam stavio u tu situaciju i nisam imao druge, nego da uživam.

Kad te slušam, sve deluje lako ostvarivo, ali da zaustaviš bilo koju mladu osobu na ulici, našla bi milion razloga zašto da se ne bi upustila u ovo u šta se ti upuštaš - sve to košta, izazovno je, opasno, nostalija...? Je l’ imaš svih tih momenata?

- Ima, ima mnogo takvih momenata. Što se tiče novca, najskuplja je karta da se ode i da se vrati, jer se ljudi, u principu, vraćaju.

Ti si tu u startu uštedeo! Uzeo si kartu u jednom pravcu...

- Da, ja sam malo odložio povratak, nisam hteo da trošim novac na to. Tamo može da se preživi sa stvarno malo novca, standardi su im niski, a ja, koji u tom trenutku nisam imao para, našao sam opcije da volontiram, tako da sam te svoje šanse maksimalno iskoristio, a to je uključivalo da radim u nekom baru ili bašti, što je bilo za smeštaj i hranu, nekih dvadesetak sati nedeljno, dobijem i džeparac, pa sam imao da preživim dok se nisam nešto snašao. Opasno jeste, prvo zato što sam ja za sve njih očigledan stranac, viši sam od 99 odsto Kolumbijaca, i kad idem s rancem, polupoguljen, nisam znao španski, bilo je baš očigledno da nisam odatle, pa je za mene i bilo opasno, a imao sam i  određenih situacija u kojima sam se baš zabrinuo.

Misliš u kontakstu s ljudima ili...?

- S ljudima, ali i generalno sa životom. Recimo, nisam imao dovoljno para, a propustio sam neki bus, pa kreće snalaženje, pitaš, pozajmiš, šta god, samo da dođeš do destinacije jer nema povratka. Nostalgija, kad je osetim, uglavnom popijem pivo i skuvam neku srpsku hranu, slušam malo našu muziku...

Pronađeš internet pa se javiš mami...

- Tako je, da, kad uspem i to. Nostalgija dođe i ode, kao i svako osećanje. Tako da, uglavnom sam to lečio hranom, pićem i muzikom.

U tom slučaju, ne deluješ mi kao neko ko mnogo pati od nostalgije...

- Pa, ne patim, to se desi u trenutku, izlečim se za pola sata i idem dalje.

Koja je to naša hrana koja ti najviše nedostaje i koja deluje kao bensedin?

- Deset ćevapa sa lukom i kajmakom. Ali, kajmak nisam imao, ćevape sam sam pravio, za somun sam se snašao, a luka uvek ima. Uglavnom sam se najeo luka i ćevapa.

Rekao si da se u Kolumbiji tačno vidi da nisi njihov, da si stranac... Koliko te sad ovde doživljavaju kao „ne našeg”? Imaš li utisak da te drugačije posmatraju ljudi na ulici?

- Više me prijatelji tako gledaju, a i rekli su mi otvoreno da sam se vratio kao druga osoba, u dobrom smislu, da nisam džabe otišao, da bih samo bio tamo, nego sam naučio i iskusio dosta stvari, unapredio sam sebe, rešio sam neke mane za koje sam smatrao da sam ih imao. Uglavnom, ljudi koji su mi bliži, oni vide tu razliku, a ovako, ljudi na ulici me primete samo ako čuju da pričam na španskom na telefonu, pa malo skupe oči i gledaju, ništa im nije jasno.

Kojih pet stvari, momenata ili situacija, ti prvo proleti kroz glavu kad pomisliš na sva tvoja putešestvija?

- Prvi je, kad dođem u bilo koju državu, taj prvi momenat kad izađem sa aerodroma, gledam levo-desno i razmišljam - šta ću sad, gde ću, kako ću. Naročito ako ne znam jezik, pa malo koristim interent prevodioca, malo pantomima... To je taj prvi šok, želim da sam tu, ali sad moram da se snalazim. Drugo bi bilo to da, kad krenem da komuniciram s ljudima, moram da prebrodim strah od neznanja jezika, da budem svestan da ga ne znam i da moram da naučim nešto, da svesno grešim dok ne naučim. To je momenat koji je jako bitan i koji baš cenim kod sebe. Treća je hrana. Ako sam čuo neke priče o kebabima u Turskoj, tek kad ih probam vidim da je to deo kulture, na svakom je ćošku. I u Kolumbiji je hrana svugde po ulici, muzika takođe, što je veliki šok. Jer mi ovde imamo ulične svirače samo u centru grada, a tamo će u svakoj ulici neko svirati neki instrument. I u kojoj god zemlji da sam bio, muzika me najviše oduševljava, jer uglavnom sviraju svoju muziku iz sedamdesetih, osamdesetih, neki lokalni dijalekti...

A sve su to primorski, egzotični tonovi...

- Jeste. Što se tiče Paname i Dominikanske Republike, tamo je taj karipski momenat, gde god da si, svi đuskaju i jedu kokose, sve zvuči bajno, mada na neki način i jeste. I definitivno, od onih pet stvari koje bih izdvojio, tu je i momenat da sebi dozvolim da se izgubim u nekom gradu ili državi. To jako volim! Ne volim da koristim mape, da znam na koje ću tačno mesto da odem. Izađem iz hotela ili hostela, gledam da li ću levo ili desno i onda samo šetam. To mi je omiljeno, da satima i satima šetam, zavisi kako kad, dok se ne osetim prijatnije, dok ne vidim gde je koja radnja, u koju ulicu ne bi trebalo da zalazim uveče i tako. Kad upoznam okolinu, onda ću se bolje osećati, naročito ako treba da ostanem duže u tom mestu. Taj momenat istraživanja okoline je jako bitan.

Sad kad si sve to rekao, da li si svestan koliko je u celoj toj tvojoj priči prednost to što si ti dečak?

- Jesam, ali sam na putu upoznao i devojke i žene koje su daleko više avanturističkog duha od mene, daleko više prihvataju neki rizik, ali sam svestan da u određenim zemljama, čak i u Kolumbiji, ako je devojka sama, neće se osećati prijatno da sama šeta. Možda i treba da ima taj strah, jer zaista može svašta da se desi. Ali, može i muškarcu. Mogu da prihvatim da mi je lakše da sam momak, ali je jako bitan i stav koji imaš u glavi. Ako idem ulicom u nekom gradu, i imam stav da sam u tom kraju odrastao, iako nemam pojma gde se nalazim i kuda idem, kao da je sve kako treba, onda je me ni ludi ne diraju, ne doživljavaju me kao pogubljenog turistu.

Koliko se mi u Srbiji razlikujemo od tog ostatka sveta, što po mentalitetu, gostoprimstvu i osećaju da si negde dobrodošao i da si siguran?

- Od ovih pet zemalja koje su činile ceo put (Turska, Gruzija, Kolumbija, Panama i Dominikanska Republika), najviše se razlikujemo od Paname, koja je jedna lutka SAD-a, gde je valuta dolar, gde je Panama Siti jedan ogroman tržni centar u kom niko ne želi da ima išta sa tobom, osim ako imaš para. U ljudskom smislu, nikoga ne zanima odakle si, šta si, samo novac. Sa Kolumbijcima i Turcima smo jako slični, jer su sve to veoma gostoprimljivi ljudi, Gruzijci takođe. Dominikanska Republika nas takođe gleda kao pokretne novčanice, ali i tamo, ako zađete u neka mestašca, ljudi vas dočekuju širokih ruku, žele da vas upoznaju, da pričaju... A ja sam verovatno i podsvesno birao takva mesta u koja sam očekivao da ću moći da pričam s nekim, da će mi ljudi izlaziti u susret, da će hteti da me upoznaju sa svojom kulturom i istorijom. Svesno-podsvesno sam birao države u koje ću otići.

Najlepši momenat i najstrašniji momenat?

- Uh, najstrašniji momenat bi definitivno bio na ulici u Medeljinu, u Kolumbiji, stajao sam sa oko dva ujutru sa društvom, prekoputa našeg hostela, bili smo sami na ulici i neki auto je sporije išao, stao ispred nas, što sam odmah shvatio kao alarm, izašla su četiri čoveka u civilu, s pištoljima, prislili nas da legnemo na put, da dignemo majice, da nas pregledaju, dok sam ja, osećajući pištolj kod glave, samo razmišljao o tome šta se događa. Svesno sam ostavio svoje stvari u hostelu, novčanik, telefon, sat, sve što je imalo neku materijalnu vrednost. Na kraju se ispostavilo da su ti likovi privatno obezbeđenje nekog njihovog ministra, koji je bio tu negde u okolini odsedao, dobili su dojavu da se tu neko mota, jer je hostel u blizini geta u kom se non-stop čuju pucnjevi i ima raznoraznih poslova. Dobili su dojavu, pa kad su videli nas koji smo jedini bili na ulici, pregledali nas i objasnili nam o čemu je reč, dok smo mi sve vreme bili beli kao papir, jer nismo shvatali šta se dešava. Tad sam mislio da je to to, da je kraj... A najlepši momenat... Ima ih mnogo, ali biće taj da sam ostvario dečački san, a to je da pravim koktele u baru na Karipskom moru. To je stvarno bilo predivno. I to što sam otišao u Amazon, bez plana, i kad sam se pojavio, shvatio sam koliko sam srećan što sam tamo, jer koliko ljudi želi da ode, što je lako, treba vam donde sega tri-četiri prevoza i tu ste. E sad, daljina, novac, nesigurnast, neznanje jezika... Ali Amazon mi je bio najlepše iskustvo, nekako sam doživeo mir koji nisam očekivao da ću dobiti.

Sve vreme putuješ sam i upoznaješ ljude ili postoji neka ekipa s kojom orcaš?

- Uglavnom putujem sam, tako mi je najlepše. Nemam nikakvu obavezu prema drugoj osobi, ne moram da razmišljam o tome šta ona želi... Ako želim da putujem negde, najbolje mi je da budem sam, jer tako sam i primoran da upoznajem ljude. Ako idem organizovano, onda ne bih upoznavao toliko druge narode, kulture, nego bih sedeo s ekipom, uživao, zezao se, propustio bih svašta.

Dobro, tvoja putovanja su specifična i slažem se da je bolje proživeti ih sam, što me vraća na to da si neko vreme studirao filozofiju, pa gde ćeš naći bolju filozofsku školu nego na solo putovanju Južnom Amerikom? Sve to tvoje je sad pravo studiranje filozofije...

- Da, ubedljivo je tako. Filozofija je subjektivna tema, a ovaj put je definitivno bio jedan master koji nisam očekivao.

Sad ideš na doktorske?

- Da, vraćam se na doktorske, pa će da usledi neka specijalizacija.

Ajao, kakvi su ti onda planovi nakon sticanja mr, dr i ostalih spec. skraćenica?

- Ne znam, videću, možda upišem i neki drugi životni fakultet, kad završim sve ovo. Ali, definitvno je plan da se vratim u Kolumbiju, da iskusim život kao što ga Kolumbijci žive, da se aismiliram sa tom kulturom, da bolje shvatim sve, naročito narode u okolini, Boliviju, Venecuelu... Ljudi uglavnom odu sa predrasudama o tim zemljama, a one imaju da pruže toliko divnu prirodu, ljude, iskustva... Tako da ću se definitivno truditi da sve iskusim na neki još dublji način. Neki konkretan plan nemam, ali bih voleo da nastavim ovakvo životno školovanje.

Kakav je osećaj kad dođeš na mali škoslki odmor u Srbiju?

- Dva meseca sam ovde, tako da je ovo više produženi vikend. U početku je osećaj bio jako čudan, želeo sam da se vratim, da vidim prijatelje, porodicu, jedem našu hranu, da odem na Frušku goru, da kampujem, odem na pecanje... Ali kad sam sleteo, bio je šok u smislu - okej, ovde sam , osećam se drugačije, a sve je isto, i odmah sam znao koliko smo drugačiji, još na aerodromu. Njihov život je, recimo, dosta teži i stresniji, ali odnos prema tome je drugačiji, lakše ga shavtaju, doživljavaju ga kao sastavni deo koji ne mogu da izbegnu. Sad sam morao da čekam ranac na aerodromu pola sata, što se retko dešava, svi oko mene su se nervirali, preznojavali, a ja stojim sa strane, slušam muziku, smeškam se, ne mogu ništa da uradim da to ubrzam i odmah mi je bilo jasno gde sam došao. Mislim da naši ljudi ne shvataju koliko bolje žive od nekih drugih, što ne znači da sve treba da prihvatamo zdravo za gotovo, ali dnevni stresovi i situacije koje nas izbacuju iz takta, ne bi trebalo toliko da ih shvatamo. Tad sam postao svestan koliko sam se promenio.

Jesmo li se mi kolektivno nešto promenili?

- Pa, ne. U kolektivnom smislu, moguće da smo se na neki način modernizovali, da smo se okrenuli više nekim zapadnim vrednostima, standard se na neki upitan način diže, stremimo ka tom nekom potrošačkom, kapitalističkom životu, umesto da ciljamo ka nekim ljudskim vrednostima.

L. Radlovački

Foto: privatna arhiva