Intervju: Haris Pašović, reditelj

Ali, teško je i zamisliti da Haris Pašović u Novom Sadu već dugo nema predstave koja se igra ili pamti na repertoaru, što će sada biti u prilici da uradi u Srpskom narodnom pozorištu, gde teku poslednje probe pred premijeru “Mefista” po romanu Klausa Mana, u koprodukciji sa Fondacijom “Novi Sad – Evropska prestonica kulture”.

 Imali smo prilike da pre nekoliko godina vidimo Vašu predstavu “Za šta biste dali svoj život”, koja je nastala u okviru master studija glume na AUNS, ali čega se Vi sećate?

– Radio sam jedan ulični teatar ’88. ja mislim, pred otvaranje Sterijinog pozorja. To je bilo zanimljivo, puno ljudi se okupilo, a mi smo ustrčali na kraju tog performansa uz stepenice i pali kao mrtvi ispred ulaza. Gosti su morali preskakati preko naših “mrtvih” tela, što je bio stejtment nas mladih umetnika koji se bune protiv establišmenta. A onda sam 2017. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sreo Mrguda Radovanovića, kojeg ja jako volim kao velikog glumca, radili smo zajedno “Buđenje proleća”, a i kao divnog gospodina. Kaže on meni: “Jao, nisam vam nikad rekao, gledao sam jednu vašu uličnu predstavu pre 30 godina i to je najbolja ulična predstava koju sam ikad video.” U prvom trenutku nisam znao o čemu govori, a onda sam se setio i baš mi je bilo lepo. Na žalost, to je bio naš poslednji susret, jer je on posle preminuo. Tako da što se tiče Novog Sada, to je bila poslednja predstava na kojoj sam radio, do pre šest godina, kada sam radio “Za šta biste dali svoj život”. U Novom Sadu sam završio akademiju i formirao se profesionalno. Doživljavam ga kao svoj drugi grad, pored Sarajeva u kojem sam se rodio i odrastao. U Beogradu sam napravio svoje najveće profesionalne uspehe i u ta dva grada se uvek dobro osećam.

 „Mefista” je u poslednjih nekoliko godina baš u Novom Sadu režirao Boris Liješević, a u Budimpešti Andrš Urban. U čemu je tajna aktuelnosti ovog romana i njegove izazovnosti za pozorišnu scenu?

– „Mefista” sam prvi put pročitao baš dok sam bio još na akademiji. Ta knjiga je sad već 40 godina sa mnom. To je remek delo i velika tema koja postavlja pitanje odnosa zla i umetnosti. Komplikovano je. Kada me je direktor Drame SNP–a Milovan Filipović pozvao da to radimo, pre korone, dosta rano smo se dogovorili da to bude baš taj “Mefisto”. Onda se kasnije uključio i EPK, a eto, pojavile su se i neke druge predstave, što je uvek zanimljivo zato što mislim da je dobro da se velika dela često tematizuju u pozorištu, jer velika dela imaju velika pitanja na koja svaka generacija traži svoje odgovore. Ja sam široko zahvatio u ovoj predstavi, nisam sužavao priču, sledio sam roman, a čak sam nešto i dodao – kontekst. Kada je roman izašao – 1936 – kontekst je bio jasan. To je bilo vreme uspona hitlera i nacizma u Nemačkoj. Danas kontekst nije toliko jasan i očigledan kada je u pitanju sredina prošlog veka. Čini se dosta daleko. Mladi ljudi ne znaju baš puno o tome. Zato sam poželeo da damo taj kontekst, da se vidi da je to bilo najveće zlo u istoriji civilizacije. Bez toga, komad nema dovoljnu snagu. Tek sa tim kontekstom vidimo temu – umetnost u okolnostima zla.

 Roman ima niti koje ga povezuju i sa Geteovim “Faustom”, a ima generacija koje samo delo Više pamte i povezuju sa čuvenim filmom Ištvana Saboa i velikom ulogom Klausa Marije Brandauera. Kako Vi vidite sve te linije uprizoravajući predstavu u SNP?

– Pošao sam od toga da je nacizam nulta tačka zla ove civilizacije. Ni na koji način nisam želeo da smanjujem tu dimenziju. Mene je zanimalo, u dramatizaciji koju sam radio sam, da tačno postavimo strukture tog političkog sistema koji je jedinstven u ljudskoj istoriji. Olako se danas prave poređenja sa njim. Ništa što se dogodilo nakon nacizma, a u svetu su se dešavala mnoga zla, nije došlo ni blizu te tačke koju je ostvario nacizam. To je ono što je važno i u metafizičkom smislu. “Mefisto” Klausa Mana nas se tiče kao što nas se tiču Šekspirova dela. Uvek preporučujem da ljudi čitaju roman zato što film jedno zanimljivo, ali redukovano tumačenje samog romana. On je nenadomestiv. Ono što smo mi pokušali da uradimo jeste jedna epopeja o umetnosti u vremenu zla i odnosu tog zla prema umetnosti. Mislim da je to zanimljivo kao pozorišni podvig u svakom vremenu, a posebno je zanimljivo što smo mi zbog korone morali da radimo manje predstave, sa malo glumaca, a sada ipak možemo da imamo 40 glumaca na sceni. Mislim da je dobar i trenutak zbog programa “Tvrđava mira” EPK, u kojem su direktori Nemanja Milenković i Lazar Jovanov napravili jedan kompleksan okvir za ispitivanje načina kako se gradi i održava mir.

 Sad ste me podsetili na Vašu predstavu “Evropa danas” koju sam gledao u Sarajevu!

– To je Krležin esej iz 1935. koji govori o dolasku fašizma u Evropu.

 Kakav je Vaš doživljaj Evrope danas, pozorišta u njoj?

– Putujem dosta. Zadnjih godina srećem puno kolega i gledam mnogo predstava. Slična je situacija svuda, jer je korona poremetila rad. S druge strane, fragmentiramo se, svako počinje da brine svoje brige i nemam dobar osećaj u vezi zajedništva. U tom smislu, Balkan ima više tog zajedništva, bar kad je u pitanju pozorište. Ima dosta koprodukcija, predstave iz Srbije putuju u Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju. Iz tih zemalja predstave dolaze u Srbiju. Nije to tako loše.   

Igor Burić