Milan Mumin: Biti sa sobom načisto

Milan Mumin jeste “lav hanter”, ali u poslednje vreme zna da radi i sam, živi i radi u Americi, pa zbog toga i dvostruka uloga u najavi svojevrsnog povratka na domaću scenu. A baš u Bloku, popularnoj novosadskoj Pe-Ka, naučio je prve akorde i njegov san o snimanju albuma u SAD mogao je da počne.  

Dolazite sa probe, kako ide ponovno okupljanje, kakva je atmosfera u bendu?

– Dobro je. Imali smo problem sa gitaristom Vladom Apatincem, koji je posle korone imao neke komplikacije i probleme, osetljiv je na buku, pa će ga privremeno menjati Pauer Džimi, relativno mlad, ali poznat gitarista, ima i Peting bluz bend. Nama je to malo više posla, ali i veliko osveženje, uneo nam je novi pristup i drugačiji duh. Ja sam bio u Americi poslednjih meseci, bilo je i tu turbulencija, pa su nam dobro došle i malo duže i češće probe.

Šta se dešava s bendom otkako niste stalno u Novom Sadu?

– Na žalost, nemamo često svirke. Ja u tim momentima idem u Njujork, pospešujem budžet, a nikada ne idem kad smo aktivni. Godinama sam radio na tome, da ti moji odlasci ne škode bendovskoj aktivnost. Sad već stalno idem u aprilu i maju, i još na jesen dva, tri meseca, tako da sam pola godine tu, u Novom Sadu. Prešli smo na onaj fazon, kao i mnogi, da izdajemo singl po singl. Čak mi je taj način rada počeo da prija, čini mi se da smo učinkovitiji. Nađemo se mesec dana u prostoriji, pa mesec u studiju, onda gledamo da napravimo dobar video-spot da to sve proprati... Takav je trend i u svetu, a meni to ne smeta. U vreme korone, kad nije bilo svirki, shvatili smo da je najbolje da se zatvorimo u prostoraju, tu smo malo više radili i na sebi, a i na starijim pesmama, osvežavanju aranžmana. Pripremajući novi singl, shvatili smo da imamo materijala više od jedne pesme, pa smo počeli da radimo i na novom albumu.

Ipak novi album znači!

– Da. Nisu nam uspeli pregovori sa RTS-om, pa smo se dogovorili sa Skaj mjuzikom, koji upravo pravi izdavačku kuću, a mi bi trebali da budemo prvenci, zajedno sa bendovima Zbogom Brus Li i Deca loših muzičara. U septembru bi trebao da se pojavi. Neke od pesama su već poznate, jer to su ti singlovi koji su izlazili, a neke su i potpuno nove. Jedanaest pesama. Posebno mi je drago što će album izaći na vinilu i na kaseti.

Sa određenom distancom, kako danas doživljavate “Lav hanterse”, s kojim emocijama se sećate početaka, probijanja na sceni i muzičkog razvoja devedesetih?

– Eh, emocije su, kao i kod svakoga, dosta pomešane. U tom razdoblju koje se ne može ni sa čim porediti, a vidimo da ni danas nije baš sjajno, ipak se puno više sviralo, ljudi su više posećivali koncerte. Voleo sam tu gerilsku borbu i voleo sam taj proboj. Sećam se baš tih kaseta, presnimavanja... Sviralo se i gde treba i gde ne treba, sa raglasom sa kakvim treba i ne treba, raspadalo se sve, pa je radio štap i kanap, ali ima nečeg jako slatkog iz tog celog perioda. To je bila naša mladost! Danas nema izdavačkih kuća, nema emisija, gostovanja, a pozitivno je to što je tehnika koja je bila daleko sada blizu. Svaki kućni studio pravi polupristojne snimke, spotovi su puno bolji, timovi koji to rade su uigraniji. Boli me samo opšta kreativna kriza. Danas je sve kaver do kaver benda, obradine obrade. Vrlo malo toga, čak i u svetu se da videti autentičnoga. A to je po mom mišljenju uvek bilo najvažnije. A devedesetih, kakve god da su bile, valjda baš zbog te krize, imali smo za koga i protiv čega, sa kim, a danas se to nekako izgubilo. Festivali su organizovaniji, imamo i bekstejdž (smeh), ozvučenje i rasveta su fantastični, studiji snimaju perfektno, ali kreativa generalno nedostaje i kod nas i u svetu. Valjda to tako i mora da ide.

„Blokstok” i ekipa koja radi kvartovski odlučila se da, pored vas i još par kultnih novosadskih bendova, predstavi i mlađe, upravo te koji se trude da budu autentični u vremenu koje ste opisali. Šta bi im poručili?

– Kao prvo da vide da li sa tim zaista žele da se bave. Milion puta sam se samom sebi divio kako nisam odustao. Možda sam i drugačija priča, ja muziku i generalno umetnost doživljavam kao ceo svoj život. Sa mojom lirikom i poezijom sam od prvih momenata znao šta želim, kuda hoću, a to je vrlo retko, biti sam sa sobom načisto da će biti sve, samo ne lako. U današnje vreme je dobro što se koncentrišu, a ja sam tu najtanji, na internet. Insta, fejsovi, drži, pusti, dodaj, ne driblaj... Tu se vidi da to bolje radi, imaju više poziva na svirke. I pored toga, biće puno prostora, odluka, kompromisa, koji znaju biti mač sa dve oštrice. Lako je da se sklizne u tezgu, lako je da se sklizne u kafanu, na put kojim se češće ide. Sve to što može vozdići karijeru i pare, na dugačkom štapu može biti ono što će uništiti ono što jesi.

Drugo, kad god imaš bend, a ja sam ih imao nekoliko i vozdizao sam ih od nule, to vam je kao da imate mini ludnicu. Zato, ako to zaista nije tvoj život, zaista ono što čovek želi i voli, biće ne teško, nego nemoguće. A onda sledi kafana u kojoj se bude sve samo ne srećan. Ja sam ispratio masu prijatelja u kafanu, a tu ako nisi ozbiljan muzičar ili neki tamo levo, nego tu neki sa Limana, bude jako teško za moždanu koru. Ja ne znam nijednog da je ostao normalan. Pakao.

Eto, to bih im savetovao, ako sam ja uopšte neki savetodavni organ (smeh).

Imate li poseban sentiment prema Bloku, Novom Sadu?

- Volim da kažem da sam od svukuda, i niotkuda, jer sam rođeni Podbarac, neko vreme sam rastao na ljutoj Detelinari, kod robne kuće, pa sam onda godinama bio u Bloku, u Pe-Ka. Jebiga, od sedmog osnovne sam u centru, a nisam više ni tu stalno. Lepe uspomene su to i lep period detinjstva. Ne ključan, ali važan za moje opredeljenje i muzičku karijeru. U Bloku sam prvi put čuo ozbiljne gitariste, bubnjare, tamo sam naučio prve akorde od Ljube i Milana Pejića, tamo su mi nastajali prvi polubendovi... I danas volim svako malo da odem tamo, da kuvamo kotliće, družimo se. Tad se znalo koju muziku slušaš kad kažeš da si iz Bloka. Nije bilo šabanerije. Znalo se da si odrastao na američkom Jugu, Linard skinard, Alman braders, Klajmaks, Džimi Hendriks...   

A Njujork, Njujork?!

- Tamo je moja karijera tekla jako konfuzno, manje - više kao i ovde (smeh). San iz detinjstva mi je bio da napravim američki album i uspeo sam. U Bruklinu sam uradio “Astma skaj” 2009. sa mojim tadašnjim bendom Anderkaver mejniaks. Potom me jedan producent odveo u Atlantu gde sam snimio i drugi, a u međuvremenu je nastao i onaj film o mom taksiranju. Tamo sam se najviše plašio da od silnog posla i radeći koješta neću stići da ispoljim kreativnost, ali baš je bilo suprotno. Možda baš od te samoće i cimanja, ona je buknula. Evo danas kad pogledam na stvari, spremamo novi album, a imamo još za jedan, mogu da budem miran, jer ja se najviše na svetu bojim da ostanem bez kreative, načina da bilo šta kažem što nije besmisleno.

Igor Burić