Милан Мумин: Бити са собом начисто

Милан Мумин јесте “лав хантер”, али у последње време зна да ради и сам, живи и ради у Америци, па због тога и двострука улога у најави својеврсног повратка на домаћу сцену. А баш у Блоку, популарној новосадској Пе-Ка, научио је прве акорде и његов сан о снимању албума у САД могао је да почне.  

Долазите са пробе, како иде поновно окупљање, каква је атмосфера у бенду?

– Добро је. Имали смо проблем са гитаристом Владом Апатинцем, који је после короне имао неке компликације и проблеме, осетљив је на буку, па ће га привремено мењати Пауер Џими, релативно млад, али познат гитариста, има и Петинг блуз бенд. Нама је то мало више посла, али и велико освежење, унео нам је нови приступ и другачији дух. Ја сам био у Америци последњих месеци, било је и ту турбуленција, па су нам добро дошле и мало дуже и чешће пробе.

Шта се дешава с бендом откако нисте стално у Новом Саду?

– На жалост, немамо често свирке. Ја у тим моментима идем у Њујорк, поспешујем буџет, а никада не идем кад смо активни. Годинама сам радио на томе, да ти моји одласци не шкоде бендовској активност. Сад већ стално идем у априлу и мају, и још на јесен два, три месеца, тако да сам пола године ту, у Новом Саду. Прешли смо на онај фазон, као и многи, да издајемо сингл по сингл. Чак ми је тај начин рада почео да прија, чини ми се да смо учинковитији. Нађемо се месец дана у просторији, па месец у студију, онда гледамо да направимо добар видео-спот да то све пропрати... Такав је тренд и у свету, а мени то не смета. У време короне, кад није било свирки, схватили смо да је најбоље да се затворимо у просторају, ту смо мало више радили и на себи, а и на старијим песмама, освежавању аранжмана. Припремајући нови сингл, схватили смо да имамо материјала више од једне песме, па смо почели да радимо и на новом албуму.

Ипак нови албум значи!

– Да. Нису нам успели преговори са РТС-ом, па смо се договорили са Скај мјузиком, који управо прави издавачку кућу, а ми би требали да будемо првенци, заједно са бендовима Збогом Брус Ли и Деца лоших музичара. У септембру би требао да се појави. Неке од песама су већ познате, јер то су ти синглови који су излазили, а неке су и потпуно нове. Једанаест песама. Посебно ми је драго што ће албум изаћи на винилу и на касети.

Са одређеном дистанцом, како данас доживљавате “Лав хантерсе”, с којим емоцијама се сећате почетака, пробијања на сцени и музичког развоја деведесетих?

– Ех, емоције су, као и код свакога, доста помешане. У том раздобљу које се не може ни са чим поредити, а видимо да ни данас није баш сјајно, ипак се пуно више свирало, људи су више посећивали концерте. Волео сам ту герилску борбу и волео сам тај пробој. Сећам се баш тих касета, преснимавања... Свирало се и где треба и где не треба, са рагласом са каквим треба и не треба, распадало се све, па је радио штап и канап, али има нечег јако слатког из тог целог периода. То је била наша младост! Данас нема издавачких кућа, нема емисија, гостовања, а позитивно је то што је техника која је била далеко сада близу. Сваки кућни студио прави полупристојне снимке, спотови су пуно бољи, тимови који то раде су уигранији. Боли ме само општа креативна криза. Данас је све кавер до кавер бенда, обрадине обраде. Врло мало тога, чак и у свету се да видети аутентичнога. А то је по мом мишљењу увек било најважније. А деведесетих, какве год да су биле, ваљда баш због те кризе, имали смо за кога и против чега, са ким, а данас се то некако изгубило. Фестивали су организованији, имамо и бекстејџ (смех), озвучење и расвета су фантастични, студији снимају перфектно, али креатива генерално недостаје и код нас и у свету. Ваљда то тако и мора да иде.

„Блоксток” и екипа која ради квартовски одлучила се да, поред вас и још пар култних новосадских бендова, представи и млађе, управо те који се труде да буду аутентични у времену које сте описали. Шта би им поручили?

– Као прво да виде да ли са тим заиста желе да се баве. Милион пута сам се самом себи дивио како нисам одустао. Можда сам и другачија прича, ја музику и генерално уметност доживљавам као цео свој живот. Са мојом лириком и поезијом сам од првих момената знао шта желим, куда хоћу, а то је врло ретко, бити сам са собом начисто да ће бити све, само не лако. У данашње време је добро што се концентришу, а ја сам ту најтањи, на интернет. Инста, фејсови, држи, пусти, додај, не дриблај... Ту се види да то боље ради, имају више позива на свирке. И поред тога, биће пуно простора, одлука, компромиса, који знају бити мач са две оштрице. Лако је да се склизне у тезгу, лако је да се склизне у кафану, на пут којим се чешће иде. Све то што може воздићи каријеру и паре, на дугачком штапу може бити оно што ће уништити оно што јеси.

Друго, кад год имаш бенд, а ја сам их имао неколико и воздизао сам их од нуле, то вам је као да имате мини лудницу. Зато, ако то заиста није твој живот, заиста оно што човек жели и воли, биће не тешко, него немогуће. А онда следи кафана у којој се буде све само не срећан. Ја сам испратио масу пријатеља у кафану, а ту ако ниси озбиљан музичар или неки тамо лево, него ту неки са Лимана, буде јако тешко за мождану кору. Ја не знам ниједног да је остао нормалан. Пакао.

Ето, то бих им саветовао, ако сам ја уопште неки саветодавни орган (смех).

Имате ли посебан сентимент према Блоку, Новом Саду?

- Волим да кажем да сам од свукуда, и ниоткуда, јер сам рођени Подбарац, неко време сам растао на љутој Детелинари, код робне куће, па сам онда годинама био у Блоку, у Пе-Ка. Јебига, од седмог основне сам у центру, а нисам више ни ту стално. Лепе успомене су то и леп период детињства. Не кључан, али важан за моје опредељење и музичку каријеру. У Блоку сам први пут чуо озбиљне гитаристе, бубњаре, тамо сам научио прве акорде од Љубе и Милана Пејића, тамо су ми настајали први полубендови... И данас волим свако мало да одем тамо, да кувамо котлиће, дружимо се. Тад се знало коју музику слушаш кад кажеш да си из Блока. Није било шабанерије. Знало се да си одрастао на америчком Југу, Линард скинард, Алман брадерс, Клајмакс, Џими Хендрикс...   

А Њујорк, Њујорк?!

- Тамо је моја каријера текла јако конфузно, мање - више као и овде (смех). Сан из детињства ми је био да направим амерички албум и успео сам. У Бруклину сам урадио “Астма скај” 2009. са мојим тадашњим бендом Андеркавер мејниакс. Потом ме један продуцент одвео у Атланту где сам снимио и други, а у међувремену је настао и онај филм о мом таксирању. Тамо сам се највише плашио да од силног посла и радећи којешта нећу стићи да испољим креативност, али баш је било супротно. Можда баш од те самоће и цимања, она је букнула. Ево данас кад погледам на ствари, спремамо нови албум, а имамо још за један, могу да будем миран, јер ја се највише на свету бојим да останем без креативе, начина да било шта кажем што није бесмислено.

Игор Бурић