„Nevidljiva deca“ u Novosadskom pozorištu: Samo početak

Predstava „Nevidljiva deca“ Ane Terek, u režiji Roberta Lenarda, nedavno je imala premijeru u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz. U vreme Sterijinog pozorja, kada smo se bavili „odraslim temama“. „Nevidljiva deca“ se bave temama odrastanja, što ni za decu, ni za roditelje nije jednostavno u smislu da se nađe razumevanje, mogućnost razmene i dijaloga na nivou stajališta koje nije podeljeno na nepomirljivim osnovama. A to zna biti važnije, ako ne i presudno, od svakog posla.

Tekst Ane Terek prožet je bajkovitim motivima, bekstvom od kuće, susretom sa čudovištima, sa idejom koja je uvek u pozadini – šta je ono čudovišno, pa i čarobno - u nama. Dva tinejdžera pronalaze društvo par devojaka i nagovaraju ih da zajedno odu do napuštene kuće, što će se pretvoriti u dane bez doma, postavljajući pitanje gde je njegovo mesto, šta je sigurna kuća za dečake i dvojačice danas, kako se oni osećaju sa svojim roditeljima, u svojoj koži, svojim životima.

- Vidi ih kako se oblače! Samo bulje u taj telefon! Oni ništa ne čitaju! Šta oni uopšte znaju, pa da se pitaju, ima samo da slušaju! – neki su od osnovnih postulata takozvanih odraslih koji se provlače kroz poslednje vreme, oblikujući generacije iks, ipsilon, a sada i zed, ili „ze“, kako sami sebe zovu. Kao po pravilu, ove generacije ili bar njihovi kritični delovi, pokazuju destruktivne nagone, bunt prema svetu i društvu u kojem nemaju osećaj da ih neko priznaje i prepoznaje. Alfabet otkriva pripadnost zapadnoj kulturi, koja je već dugo, ako ne i stalno, u dekadenciji, što je njen razvojni put, a poslednja slova tog alfabeta kao da označavaju, pa... Kraj!?

Osećanje i doživljaj kraja sveta, raspada, sveprisutan je u predstavi u kojoj nekolicina mladih, pred kojima bi trebalo da je budućnost, lutaju, stopiraju, drogiraju se, piju, jer samo tako mogu da sastave kraj sa krajem. Njihove priče su dirljive i potresne. Površni doživljaj – stil oblačenja, ponašanja koji neguju, kroz dramsku radnju pokazuje se da je samo maska za ono što ih muči – to da ih niko – svi su prezauzeti vlastitim životima, ne čuje i ne vidi. Bekstvo onda jeste logičan sled sa ishodom privlačenja pažnje, ali i povratka kući...

Koliko god ozbiljne bile teme koje predstava pokreće, ozbiljne psihološke, sociološke reference koje su uzete u obzir, poetski zanos kojim su istinski vredno napisani pojedini dijalozi i monolozi, drama „Nevidljiva deca“ Ane Terek ipak u jednom trenutku sklizne u opšte mesto o nesrećnoj deci kao produktu nesrećne porodice – roditelja alkoholičara, narkomana, nasilnika... A to onda donosi ono čuveno „olakšanje“: „Aha! Dobro je, to nismo mi.“ Koliko god bila velika i teška njihova muka, mi imamo, lako pronađemo, dobijemo razlog zašto je to tako.

Reditelj Robert Lenard igru glumaca postepeno vodi od realističnog prikaza road trippin’ odmetničkog putovanja mladih, do košmarnog dela priče, u kojem se oktrivaju pozadine identiteta svakog od njih – monstruozni svet šire društvene patologije. Rešenje prostora – dečje igralište, još jedno je opšte mesto koje ne uspeva da prikaže sve nivoe priče, ne razvija se na planu dekonstrukcije isprva nevinog dečjeg sna, sem na planu centralnog motiva – vrteške. Učinak scenografkinje Nore Arve sličan je i u kostimografskom segmentu koji je radila. Realan prikaz savremene sekend hend i hipster trendi omladine, u slikama odraslih prerasta u veran odraz onoga što je prikazano kao nakazno, pa pomalo deluje i kao karikatura – majka u bademantilu i papučama, otac u potkošulji, kamiondžija kao medved oštrih, iskeženih zuba... Možda tako odvratne i preteće deca i vide svoje odrasle, ali se ova projekcija izgubila negde u toku predstave i počela da funkcioniše kao zasebna, zaslepljujuća celina spram pogleda na ono što je proklamovano da će da se vidi – deca. Njihovi glasovi su značajno izgubili na autentičnosti i ponovo, verovatno nehotimično postali ono šta mi vidimo da je njihova slika i prilika. Izgubio se njihov autentični jezik, a predstava je i sama postala kao strašilo – pazite šta bi vam se moglo dogoditi – što u izvesnom smislu čak i funkcioniše. Ja sam sa predstave izašao sa potrebom da se javim deci, da probam da ih čujem i – vidim.

Songovi koji dodatno oneobičavaju žanrovski miks predstave – realistične bajke, kakve je recimo u najboljem obliku ovde pisala Milena Marković – na nesreću kompozitora Adriena Kovača i glumaca koji ih fantastično izvode, imaju užasno preglasnu tonsku sliku (Akoš Dieneš). Da nevolja bude veća, rediteljskim izborom da se pevaju na mikrofon, izgubila se i veza koju oni uspostavljaju između onoga ko su ovi ljudi i zašto su takvi. Umesto da rade ono zbog čega su napisani - dublje dotiču unutrašnju motivaciju likova i kao takvi služe kao prelaz, most iz sveta realnosti u svet umetničke istine, u takvom sazvučju i odnosu, glumcima sa mikrofonom u rukama, zajedno sa svim drugim zahtevima poput opstrukcije, nisu mogli da obave svoju ulogu.

I na poslednjem, ali ne po redu važnosti i vrednosti, naprotiv, na prvom mestu, treba istaći glumce. Bence Salai, Roland Laslo, Fani Dupak, Šara Hajdu, Blanka Horvat, kao ekipa klinaca u predstavi, vidi se da znaju o čemu govore, oni isijavaju tu energiju mladih da budu viđeni. Svo bogatstvo njihovog sveta za koji odrasli često misle da je siromašan. U njihovim odnosima i glumačkoj igri „Nevidiva deca“ dobijaju prvorazredan značaj, pokazujući da ipak vredi ono što su bar pokušali da urade Ana Terek, Robert Lenard i Novosadsko pozorište kao produkcijska kuća. Šteta što nisu do kraja uspeli. 

Igor Burić