Ildiko Lovaš: Povratak Gezi Čatu

Ova veza je ponovo oživljena pre nekoliko dana, kada je izašla novosadska, a večeras će i subotička premijera predstave “Kad te Bog ritne u stomak”. Da stvar bude još zanimljivija, radnja i ovog romana zasnovana je na istraživanju života i sudbine lekara i umetnika Geze Čata, njegovog odnosa sa ženom Olgom i rođakom Dežeom Kostolanjijem, poznatim i pod nadimkom Dezire.

Najavljujući predstavu u koprodukciji Pozorišta “Deže Kostolanji” i Ujvideki sinhaz, Ildiko Lovaš je rekla da je za nju Geza Čat genije kojeg su i posle samoubistva ubijali oni koji nisu poštovali njegovu zaostavštinu. Zato se poduhvatila istraživanja koje je rekonstruisalo poznate i oktrilo nepoznate detalje o njemu i subotičkom društvu u prvim decenijama 20. veka. Pri tome, snažno je osećala potrebu da ispravi nepravdu koja mu je učinjena, zbog toga što je i sam ostao upamćen kao ubica.

Zašto ste ostali vezani za lik i delo Geze Čata?

– Zato što i dalje mislim da nije takav kakvog smo ga doživeli čitajući njegove tekstove. Moram da vam kažem da kad sam napisala roman “Španska nevesta” - o danu kada Geza Čat ubija Olgu, a živa ostaje samo njihova kćerka koja je imala devet meseci - pitali su me gde sam našla dnevnik njegove supruge. Rekla sam da ga nisam našla, nego da sam ga izmislila. Tada sam dobila osećaj da nisam završila, da moram da nastavim sa radom.

Šta vas je mučilo?

- Mislim da je jako vulgarno, dosadno, da nije fer prema njemu što su objavili njegove dnevnike i zaradili. To je bio cilj. Nisu razmišljali o tome šta rade sa njegovim nasleđem, a ja sam imala imperativ da ga vratim na svoje mesto.

Kako ste to uradili?

– Za to sam morala da se vratim u njegov život. Kopala sam i našla jedan intervju sa njegovom kćerkom snimljen 1997. godine, četiri sata razgovora koji nikad nije objavljen. Ako bi me pitali da li je taj intervju mogao da promeni književnu istoriju rekla bih vam da jeste. Ali, nije objavljen, sad već skoro 20 godina. Tražila sam ga zvaničnim putem, dobila, preslušala i šokirala se. Šokantno je šta je sve njegova kćerka doživela, šta misli o svom ocu, kako je uopšte saznala tek sa 52. godine ko su joj bili otac i majka... Preko tog intervjua sam puno naučila i o Subotici između dva svetska rata, o mađarskoj književnosti, prilikama... Puno, puno toga sam naučila i shvatila da to nije samo priča o Gezi Čatu. To je priča o nama.

Na koji način?

– Svi u sebi nosimo neke želje, imamo neke opsesije i ne bismo voleli da samo to zapamte o nama. To nije fer! Jednostavno, odvratno je. Ako sam išta mogla da učinim u vezi toga, uradila sam. Striktno sam vezana za istinu. Ne u smislu da vas sad ne lažem. Pričam o istini u književnosti, umetnosti. Tu treba naći puteve koji će vam dati prave odgovore na pitanje kako živimo život. Ne znam da li smo to već zaboravili, ali ja sam to naučila još dok sam studirala književnost u Novom Sadu, od Janoša Banjaija, svog profesora. 

Kada govorimo o rekonstrukciji i istini, da li neko ko se bavi kreativnim pozivom može da računa na jednakost između ta dva pojma?

- U umetnosti to nije bitno. Treba biti iskren. Tek iskrene rečenice dobijaju svoj legitimitet u celom tekstu. Morala bih citirati Borhesa da bi razumeli šta je istina, šta je suština u pisanju. U tome kako se izgubimo u vrtu književnih mogućnosti. A tu šta je ono što se desilo i ono šta je moglo da se desi, bitno se razlikuju. Ono što se desilo - to je život, to su činjenice, ali i tu je svako rašomon, svako ima svoju priču, što komplikuje svari. I to sam koristila. A drugo je ono šta bi moglo da se desi. To je pravo pitanje za književnost. Interpretacija. A u pogledu rekonstrukcije, mislim da su Gezu Čata dekonstruisali. Prvo njegov brat, Deže Kostolanji, u novembru 1919. Samo dva meseca posle Čatove smrti. Ubio je sve ljudsko što je bilo u njemu. Ne znam zašto. Probala sam da nađem odgovore. A onda se to ponovilo kad su objavljeni njegovi dnevnici. ja sam sve to što je javno znanje odbacila i rekla da ću da rekonstruišem Gezu Čata kakvog je znala njegova majka, kako ga je zamišljala njegova kćerka i onako kako je mogla da ga voli njegova supruga.

Igor Burić

Piše li pisac uvek isti roman?

– Nikad ne bih napisala isto još jednom. To je dosadno. Ali, svaki pisac može da piše jednu te istu temu, kroz jedan ili deset romana, nije bitno. Tačka gledišta je bitna. Novi sloj. Ja mislim da sam to našla. Roman “Kad te Bog ritne u stomak” nije o Gezi Čatu, nego o njegovoj majci. O tome kako je ostaviti dete u svetu, kad znamo da ćemo mi otići, i to dosta rano. Šta će biti sa detetom. To je jedno. Drugo je šta preživljava kćerka koja ništa ne zna, a sve sluti. Nikada o tome nisam pisala i moram vam reći da je najiskreniji roman koji sam napisala. Najdublje sam ronila po sebi koliko sam mogla. ostavljala sam ga dva, tri puta. Nisam mogla da nastavim, jer sam toliko morala biti iskrena.