REZON Ko želi da odbrana prijateljstva i porodice postanu srpska sramota?

Što se mene tiče, ne mogu da prepoznam samog sebe, tako su uverljivo govorili. Međutim, da ukratko kažem, nisu rekli ništa istinito. Najsramotnije od svega mi se učinilo to da se uopšte neće postideti čim ih činjenicama opovrgnem, jer će se ispostaviti da uopšte nisam vešt s rečima. Osim ako ne nazivaju dobrim govornikom onoga koji govori istinu.

Platon ovim rečima počinje Odbranu Sokratovu. Naravno, Sokratov slučaj nadilazi i nadmašuje sve savremene događaje i ličnosti. Platonov spis je važan zbog ukazivanja na snagu feonomena klevete, koju treba razumeti kao vrlo opasnu tvorevinu koju nimalo i nikada ne treba potcenjivati. Uspešna kleveta je neistina koja je zasnovana na pretpostavci da je ljudi mogu prihvatiti kao istinu.

Najopasnija je ona kleveta koja ima formu glasine. Koja ne postoji u materijalnom obliku, kao kredibilan novinski tekst, TV prilog, već uglavnom bitiše samo kao usmeno predanje. Kao subverzivni trač koji se širi od uha do uha. Od usta do usta. Takve glasine nemaju lineranu konstrukciju, jer bi ih lako mogle razobličiti čak i osobe bez mnogo znanja o politici i analitici. Uspešni tračevi se formiraju po zakonitostima verovatnoće. Oni sadrže konstrukt informacija u koji može poverovati svaki čovek koji nema interes da se detaljno bavi proučavanjem i utvrđivanjem istinitosti primljenog saznanja. Takva glasina ima tendenciju da bude prihvaćena kao verovatna mogućnost. 

Glasine se najčešće smišljaju protiv moćnih i uspešnih ljudi, koje građani ne poznaju lično, već o njima sude na osnovu njihove javne persone, koju su projektovali mediji i stručnjaci za pi-ar. Veći deo svetske i srpske javnosti automatski je poverovao da je Yoni Dep zlostavljao i tukao svoju suprugu. Kad je sud utvrdio da su stvari bile drugačije, poverovali su da je sud doneo takvu presudu samo zato što je Dep mušakarac.

Uz glumce i pevače na meti klevetničkih spletki najčešće se nalaze državnici. Državnik je osoba koja u očima javnosti poseduje veliku moć. Ali, pošto se o njegovom imiyu brine veliki broj savetnika, stručnjaka i službi, on predstavlja najtežu metu. Zato su pripadnici porodice i prijatelji, češće žrtve informacionih manipulacija. O ocu Yona i Roberta Kenedija širen je trač da je prao pare za mafijaške porodice Đankana i Trafikante. Dik Čejni se nikada nije odvažio da podnese kandidaturu za presednika SAD, iz straha od širenja rumora o netradicionalnim seksualnim sklonostima njegove ćerke. Internet je pun tvrdnji da je Putin vlasnik pola Rusije, a da su suvlasnici njegove ćerke i njegovi prijatelji.

Širenje glasina se odvija polujavno. Kroz omamljujući svet društvenih mreža, Vajber i drugih zajednica, unutar kojih ljudi dele sadražaje s osobama sličnih sklonosti, koristeći ih kao agente uticaja, kao posrednike u daljem „šerovanju„ sadržaja do svih kontakata iz njihovih imenika. To je jedna vrsta sofisticiranog specijalnog rata, u kom je informacije nemoguće demantovati, ili osporiti. Javno ili na sudu. Jer, one zvanično ne postoje, već bitišu samo u tom paralelnom univerzumu iz kog se povremeno sele u jedan broj medija sklonih da ih objave bez provere, a legitimet pokušavaju da im daju traženjem naknadnih komentara. U tom podzemlju, ili tehnološkom „nadzemlju„, ne deluju konvencionalni načini borbe za istinu. I svaki pokušaj da se stvari razjasne ostaje bez uspeha. Svako ko javno pokuša da ospori informacije iz virtuelnog sveta, biva podvrgnut još žešćem organizovanom omalovažavanju. I to kroz komentare, mimove i gifove iza kojih stoje osobe bez identiteta. Zato je to borba sa senkama. Sa utvarama.

U Srbiji stvari stoje identično. Biti nečiji rođak ili prijatelj, ili član vladajuće stranke spada u najveća svetogrđa. U najveće prestupe. A ukoliko imaš rođaka na vlasti, to postaje neoprostivi zločin.

Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik Srpske napredne stranke se već godinama, a naročito u poslednjih 10 dana nalazi na meti nevidljivih klevetnika. I to zbog tvrdnje da je Andrej Vučić jedan od najstručnijih i najfukcionalnijih ljudi u SNS-u, što potvrđuju rezultati SNS-a u Vojvodini u pet izbornih ciklusa. I da su sve glasine, koje se o njemu šire, laži i plod zle namere. Vučević decidno tvrdi da Andrej nije vlasnik nijednog lanca restorana, lanca pekara, njiva plodnih, vinograda blagorodnih. I da se laži izmišljaju i šire da bi se Aleksandar Vučić učinio ranjivim, u ličnom i političkom smislu. Dakle, on je pokušao da javno demantuje dezinformacije koje njihovi tvorci “na kvarno” nastoje da kandiduju kao javnu tajnu. Napad koji je usledio bio je toliko žestok, da ukazuje da je Vučević pogodio metu. Sve što je napisano s lažnih profila bio je napad ad hominem. Napad na ličnost uvek se koristi u nedostatku drugih argumenata.

Uprkos jasnoj činjenici da će biti izložen brutalnoj negativnoj kampanji, punoj uvreda i šikaniranja, Vučević je učinio jedino ispravno. I jedino moguće. Štitio je zdrav razum. I čast prijatelja. Kant to naziva imperativom dužnosti koju nameće dostojanstvo.

Kada zastupamo stavove ili ličnosti ne plašeći se da ćemo biti izloženi negativnom sudu javnosti, ili da će nas svi potapšati po ramenu to je kalkulacija. Etički postupamo tek kad uprkos svemu, pod velikom pretnjom fizičke sile ili javne osude učinimo delo koje je neophodno učiniti. Braniti bilo kog čoveka od kleveta i laži je moralni i etički imperativ. Ukoliko je ta osoba prijatelj, imperativ je još izrazitiji. Bespogovorniji. Protivnici SNS-a ne razumeju da se u prijateljstvu stvari čine iz dobre namere, a ne iz ulagivačkih pobuda. Jer, čim namesto imperativa ljudskosti dođe interes, onda to više nije prijateljstvo.

Spinovana mreža glasina o moći Andreja Vučića ne samo da boluje od neizlečivih protivurečnosti već pati i od frapantnog nedostatka dokaza i elementarne logike. Sve tvrdnje ostaju samo prazne reči ako ne ponude materijalne dokaze. Kupoprodajne ugovore, izvode iz katastra. Ali, takvih dokaza nema. Ima sofista i skeptika koji će reći - nema ih namerno da ga ne bi uhvatili. I sad se otvara nova nelogičnost. Kako će onda, kad više ne bude vlast, doći do vlasništva i raspolagati njime? Zato je verodostojan Vučevićev zaključak da se lažne afere kreiraju kao neetičan alat političke borbe radi nanošenja političke štete Aleksandru Vučiću i SNS-u.

Njegova odbrana je nastojanje da ukaže da su napadi zbirka bezočnih kleveta, tračeva, spletki, podmetanja. S druge strane liberali svih boja i zeleni levičari smatraju da je popularno i poželjno braniti sve, osim časti. Od prirode do prava životinja. Još je poželjnije izazivati incidente. Žrtvovati se za ciljeve za koje procenjuju da su po volji javnosti na čije simpatije računaju. Žrtvovanje se sprovodi po deborovskom principu diverzije simulovanog spektakla, poput crtanja pa prefarbavanja grafita, ili protesta za očuvanje livada u Gornjim Nedeljicama. Cilj je stvaranje animoziteta kako bi se onda zatražila javna odbrana samožrtvovanog i klevetanje onih koji osuđuju njegov metod i izbor. U toj borbi za naklonost, u toj igri zavođenja javnosti, dopustivo je i poželjno sve, jedino nije prihvatljivo stati u odbranu oklevetanog člana vladajuće stranke.

Već čujem hor ospopravanja kako je Andrej Vučić brat predsednika države. Da spada u grupu privilegovanih, pa je samim tim zaštićeniji od drugih. Nisam primetio da ga neko uspešno brani, osim predsednika lično. Pokušaji dvoje-troje funkcionera i nekoliko medija da mu pomognu naneli su mu veću štetu nego da ga nisu branili. Zato je uz predsednika, Vučevićev javni istup jedini koristan pokušaj argumentovanog zastupanja osnovnih ljudskih prava Andreja Vučića. 1. Da postoji. Dakle, da bude živ. Što nije želja svakog Srbina. 2. Da se slobodno kreće. 3. Da se nesmetano druži sa prijateljima. 4. Da učestvuje u radu stranke koju vodi njegov brat. Dakle da doprinese bratovljevom političkom uspehu.

Sa medijskog i političkog stanovišta izmišljanje afera protiv ljudi na vlasti za mnoge je privlačna stvar. Napadima se daje disidentska priroda, čak i kad su u pitanju najbesprizornija klevete. Kad su zasnovani na tračevima, spinovima i potpunim izmišljotinama. Kad nisu ništa više od zle namere. Ali, među ozbiljnim ljudima kritika je poželjna i prihvatljiva delatnost, samo ukoliko se zasniva na dokazima.

Borci za slobodu širenja neproverenih informacija reći će da se u politici ne može očekivati uniformnost mišljenja. Raselovski rečeno, oni nastoje da plasiranje optužbi bez dokaza ozakone kao povlašćeni diskurs? I smatraju da to nije ni pogrešno. Niti negativno.

Međutim, negativno je to što postoji namera levih liberala da nametnu pravilo da se prava, koja demokratija predviđa kao jednaka za sve, garantuju njima, a zabrane svima drugima. To je nedemokratski i nemoralano. To je inkvizitorski. U odbrani prava na slobodnu reč i prava na ličnost možemo da se sporimo oko detalja, ali ne i oko samog prava. I ne, to nije aporija. Nije nerešivi konflikt. Ljudska prava su univerzalna. Zigmund Bauman definiše univerzalnost kao skup pravila koji vredi za svako ljudsko biće, samim tim što jeste ljudsko biće. Ono što je dopušteno njihovim protivnicima mora važiti i za članove SNS-a. I porodicu Aleksandra Vučića.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)