VRT DETINJSTVA-LEA I JA: Leto kada sam naučila da letim
Zanima me, kada je ovaj svet prestao da bude naš?
Kada smo postali deo društva koje nije onakvo kako mi mislimo da ga stvaramo?!
Nedavno sam bila u bioskopu da gledam film „Leto kada sam naučila da letim” i koliko je ekranizacija knjige predivna, toliko je publika bila užasna! Novosadski osnovci, čoporativno raspoređeni u tri reda, tokom cele projekcije su galamili, dovikivali se, gađali kokicama, flašama, kutijama... I niko, ama baš niko osim drugarice i mene nije se usudio da im kažu da se utišaju. (Ispadosmo nas dve najgore, baš neke nadrndane babuskare koje ne podnose dečju graju u jednom bioskopu. Stvarno, sram da nas bude!)
Da zlo bude veće, jednom smo dobile komentar od neke devojčice: „Pričamo o ozbiljnim temama!”
Au!
Onda se setim...
Lein prvi odlazak u bioskop bio je u Zrenjaninu („Balkan”), 1996. godine kada se prikazivao film „101 dalmatinac”. (Film zbog kog ceo život živim u zabludi da ću nekad imati 101 psa u stanu/kući.) Niko tada nije bacao kokice, flaše ili bilo kakvo smeće tokom projekcije, a sala je nakon svih posetilaca bila onakva kakvu su je zatekli. Jednostavno, znao se red, znalo se gde je kanta za smeće i znalo se da se film gleda ćutke i u bioskopu, a vala i kod kuće. Ako baš moraš nešto da izustiš, to bude tiho i na nečije uvo, a ako baš moraš u toalet, ideš pognut da nikome ne smetaš i pride usput šapćeš „izvinite”, „oprostite”, kako u odlasku, tako i u povratku.
A ako se desi da se mlada publika zanese, pa svojim ćućurućanjem ometa ostale, čim neko dobaci „psssssst”, to je momenat nakon kog ama baš svi ćute kao zaliveni.
I nema pogovora!
Kakva rasprava?!
Kakve, moliću, „ozbiljne teme”?!
„Nisu deca kriva što su takva, roditelji ih nisu vaspitali”, pravdaju dušebrižnici nekulturnu klinčuriju, ali, izvin’te, i deca su kriva!
Nekad je Leu vaspitavala i mama i tata i baba i deda i komšinica i vaspitačica i ona baba iz susedne zgrade i učiteljica i komšija policajac, i da vidiš kako se znalo kad je i šta Lea opsovala, kome je išarala fasadu, kako je počupala drugaricu ili pobrala grašak iz tuđe bašte...
A danas, pa, danas si kriv ako upreš prstom u pravog krivca.
Danas ideš u bioskop da se iznerviraš, a ne da se opustiš i zabaviš.
Danas svi imaju veća prava, a manje obaveze.
Danas je #nekultura u modi, a kultura...
Ali, šta može da zna jedna Lea iz tamo neke banatske selendre?
Ali zato šta tek sve vidim u evropskoj prestonici mladih i kulture...
Lea Radlovački