ВРТ ДЕТИЊСТВА-ЛЕА И ЈА: Лето када сам научила да летим
Занима ме, када је овај свет престао да буде наш?
Када смо постали део друштва које није онакво како ми мислимо да га стварамо?!
Недавно сам била у биоскопу да гледам филм „Лето када сам научила да летим” и колико је екранизација књиге предивна, толико је публика била ужасна! Новосадски основци, чопоративно распоређени у три реда, током целе пројекције су галамили, довикивали се, гађали кокицама, флашама, кутијама... И нико, ама баш нико осим другарице и мене није се усудио да им кажу да се утишају. (Испадосмо нас две најгоре, баш неке надрндане бабускаре које не подносе дечју грају у једном биоскопу. Стварно, срам да нас буде!)
Да зло буде веће, једном смо добиле коментар од неке девојчице: „Причамо о озбиљним темама!”
Ау!
Онда се сетим...
Леин први одлазак у биоскоп био је у Зрењанину („Балкан”), 1996. године када се приказивао филм „101 далматинац”. (Филм због ког цео живот живим у заблуди да ћу некад имати 101 пса у стану/кући.) Нико тада није бацао кокице, флаше или било какво смеће током пројекције, а сала је након свих посетилаца била онаква какву су је затекли. Једноставно, знао се ред, знало се где је канта за смеће и знало се да се филм гледа ћутке и у биоскопу, а вала и код куће. Ако баш мораш нешто да изустиш, то буде тихо и на нечије уво, а ако баш мораш у тоалет, идеш погнут да никоме не сметаш и приде успут шапћеш „извините”, „опростите”, како у одласку, тако и у повратку.
А ако се деси да се млада публика занесе, па својим ћућурућањем омета остале, чим неко добаци „psssssst”, то је моменат након ког ама баш сви ћуте као заливени.
И нема поговора!
Каква расправа?!
Какве, молићу, „озбиљне теме”?!
„Нису деца крива што су таква, родитељи их нису васпитали”, правдају душебрижници некултурну клинчурију, али, извин’те, и деца су крива!
Некад је Леу васпитавала и мама и тата и баба и деда и комшиница и васпитачица и она баба из суседне зграде и учитељица и комшија полицајац, и да видиш како се знало кад је и шта Леа опсовала, коме је ишарала фасаду, како је почупала другарицу или побрала грашак из туђе баште...
А данас, па, данас си крив ако упреш прстом у правог кривца.
Данас идеш у биоскоп да се изнервираш, а не да се опустиш и забавиш.
Данас сви имају већа права, а мање обавезе.
Данас је #nekultura у моди, а култура...
Али, шта може да зна једна Леа из тамо неке банатске селендре?
Али зато шта тек све видим у европској престоници младих и културе...
Леа Радловачки