Koji stvarni događaji iz ličnog života su inspirisali Tolkina

Jedan od biografskih detalja zagolicao je, proteklog ponedeljka, i znatiželju gledalaca domaćeg kviza „Potera”, kad je postavljeno pitanje “koji je čuveni pisac zadobio ujed babunskog pauka“, posebno što smo ostali bez uobičajenog komentara tragačice Milice Jokanović, kojim potkrepi svoj odgovor. Naime, tek što je prohodao mali Ronald nagazio je u rodnom Blumfontejnu (Južnoafrička Republika) na jednu od najvećih vrsta tarantule čiji otrov, kao i kod većine člankonožaca, može dovesti do delimične paralize. I kao odrastao, piše Karpenter, Tolkin je pamtio taj vreli dan kada je u strahu trčao kroz dugu, suvu travu u naručje dadilji, koja je isisala otrov, ali se samog pauka nije sećao. Mada je govorio da mu posle te nezgode nije ostala nikakva posebna odbojnost prema ovim stvorenjima, ona su hiperbolizovana završila u njegovim najpopularnijim pričama. Kobni susret oživeo je najpre u „Hobitu”, u sceni koja se odigrava u Mrkoj šumi: „Potom mu se veliki pauk, koji je prilježno navalio da ga sveže dok je dremao, ukaza iza leđa i ustremi se na njega. Mogao je videti samo oči stvorenja, ali je osetio njegove dlakave noge dok se pauk trudio da ga sasvim smota u svoje gadne niti” i „otruje kako bi ga primirilo, kao što mali pauci čine sa muvama”, prepričao je Tolkin Bilbove nedaće. Zli stvor u obličju pauka, pod imenom Šeloba, „sa gnusnom svetlošću u očima koje su se jatile na njenoj isturenoj glavi”, našao se i u „Gospodaru prstenova”: „... ona nije služila nikome do sebi, pijući krv Vilovnjaka i Ljudi, naduvena i ugojena beskrajnim premišljanjima o svojim gozbama, pletući mreže od senki; jer sva su živa stvorenja bila njena hrana, a njene bljuvotine tmina... Imala je velike rogove, a iza kratkog, peteljki sličnog vrata bilo je grdno naduveno telo, ogromna naduta vreća koja se ljuljala i ulegala među njenim nogama... sa ogromnim čvornovatim zglobovima visoko iznad njenih leđa i sa dlakama koje su stršile napolje kao čelično trnje”, opisali su Frodo i Sem, na ulazu u Mordor, yinovsku crnu spodobu čiji je trbuh ispuštao zadah.

Imajući u vidu Sauronove saveznike odnosno sluge – Crne Numenorejce i Varjaze, literarna paralela može se povući sa još jednim vanrednim događajem iz Tolkinovog detinjstva. I sama njegova majka zapažala je da mališan izgleda vilinski kada ga obuku u bele volančiće i obuju mu bele cipelice, a jednako fasciniran bio je i tamnoputi poslužitelj njihovog domaćinstva, po imenu Isak, koji je sebi dozvolio neobičan izgred, za koji su mnogi pomislili da je otmica: „Jednog dana ukrao je malog Džona Ronalda Rejela i odneo ga u svoje selo da s ponosom pokaže jedan takav kuriozitet kao što je bela beba. Uzrujao je sve redom i izazvao veliku pometnju, ali ipak nije otpušten, a u znak zahvalnosti dao je rođenom sinu ime Isak Mister Tolkin Viktor”, navodi Karpenter.

Podudarnost se očituje i u gruboj razdvojenosti ljubavnog para Berena i Lutijene, te Tolkina i njegove buduće žene Edit, ali i piščevih roditelja, dok je iskustvo u Prvom svetskom ratu koji je, po načinu ratovanja, žrtvama i užasu do danas ostao najgori u istoriji čovečanstva, bilo je presudno za opise bitki u Međuzemlju. Ođek stvarnih događaja iz Tolkinovog života vidi se takođe u dešavanjima na putu za Rivendejl, tačnije u susretu sa Magotom. Ronald i njegov brat voleli su da beru pečurke na imanju lokalnog farmera, koji ih je često jurio i kojeg su se jako plašili, jer im je znao ukrasti cipele i čarape dok su se brčkali u njegovom potoku, a kada bi došli da ga mole da im vrati stvari, on bi ih izmlatio. Po dolasku u Englesku, dečacima je inače bilo teško združiti se sa lokalnom decom jer su bili potpuno različiti. Ali s vremenom su polako usvajali njihove manire, služeći se lokalnim dijalektom i rečnikom. Među tim rečima bila je i „gamgee” (vata), po doktoru Gemdžiju iz Birmingema koji je izmislio hirurške upijače od vate, koju je iskoristio kao prezime literarnog lika Sema, čija je duša meka kao pamuk.

Iz legendarnog prijateljstva sa oksfodskim kolegom i autorom „Letopisa Narnije” K. S. Luisom, s kojim je satima raspravljao o religiji, jeziku, islandskim sagama i anglosaksonskim stihovima, proizašao je vođa Enta – Drvobradi, a sličnost se očituje u gromkom glasu, navici da pročišćava grlo i načinu na koji izgovara reči: „Nikada mu se ne mogu odužiti ne zbog ’uticaja’ kao što se to obično misli, nego za najčistije ohrabrenje. Dugo je bio moja jedina publika. Jedino sam od njega stekao ideju da ta moja ’stvar’ može da bude i nešto više od ličnog hobija”, kaže Tolkin.

I sam pisac bio je svestan sličnosti između tvorca i tvorevine. „Ja sam u stvari hobit po svemu osim po veličini”, govorio je, nabrajajući šta voli: bašte, drveće i nemehanizovane farme, dobru jednostavnu hranu, te živopisne prsluke, koje je nosio u to sivo vreme. „’Volim pečurke (iz polja); imam vrlo jednostavan smisao za humor (za koji čak i moji blagonakloni kritičari smatraju da je naporan); odlazim na počinak kasno i kasno ustajem (kad je moguće). Ne putujem mnogo’. I kao da je hteo da naglasi tu ličnu paralelu, nazvao je Hobitovu kuću isto kao što su susedi nazvali farmu njegove tetke Džejn u Vusterširu”, zabeležio je njegov biograf.

         Slađana Milačić