Tornjevi Boa-Morija

“Tornjevi…” su definitivno krucijalni serijal koji je, u periodu od 1984. do 1994. godine, napisao i nacrtao Herman Ipen (1938), živi klasik francusko-belgijske strip škole druge polovine 20. veka. Nakon šegrtovanja kod znamenitog Grega („Bernard Prins“, „Komanča“) Herman se 1979. smelo otisnuo u samostalne stvaralačke avanture kao kompletni autor „Džeremaje“ u kome je uspešno spojio naučnu fantastiku i vestern. Sledeći korak bili su „Tornjevi Boa-Morija“, započeti 1983. godine koji su ekspresno imali premijeru (istina u crno-beloj verziji) i na prostorima Jugoslavije u legendarnom magazinu „Strip art“ (kasnije su reprintovani u kolor albumima „Marketprinta“). “Tornjevi...” su dobili i nastavak u  pet albuma pod naslovom “Boa Mori” koji je Herman crtao po scenarijima svog sina Iva. Izdanje “Čarobne knjige”, tvrdoukoričeno i u punom koloru, u prva dva toma sadrži po tri epizode pa je treći tom, kako bi se serijal zaokružio, obimniji i sabira četiri epizode.

„Tornjevi Boa Morija“ su istorijski strip smešten u srednji vek; Herman je imao iskustva sa rekonstrukcijama prošlosti u kratkom i vizuelno samosvojnom radu na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana, odnosno u popularnom vesternu “Komanča”. “Tornjevi...” prate živote nekoliko likova; heroj svih priča je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starog kova, čvrstih principa i nazora koji se, u pratnji štitonoše Olivjea, vraća u svoju postojbinu nameran da je povrati jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ Povremeno se, sledeći svoju zlosrećnu sudbinu, pojavljuje obogaljeni zidar Žermen, njegova ljubavnica Alda i drugi članovi grupe vašarskih zabavljača i sitnih lopova, kao i mladi vitez Vilijem. Viteza putevi vode od predela Francuske i Engleske do pustinjske pustoši Svete zemlje, vojevanja za hrišćansku slavu i pobedu nad nevernicima i nazad do tako dugo sanjanog imanja i zamka Boa Mori za koji će voditi odlučnu i fatalnu borbu.

Hermanova verzija Srednjeg veka daleko je od uglađene kakvu znamo iz “Princa Valijanta” (koji je morao biti takav da bi mogao biti sindikalno distribuiran) ali nije ni simplifikovana i karikaturalna iz akciono-avanturističkih filmova i stripova. Herman nema ni iluzije ni milosti prema svojim junacima, on ne okreće pogled od mučenja i sakaćenja. Tadašnja vremena su svuda bila teška, vlastela bahata i ohola, posvuda su krstarile razbojničke bande spremne da napadnu čak i velikaške zamkove ili da pokradu manastirske riznice. Puk je siromašan, neobrazovan, zao prema slabijima i snishodljiv prema onima koji drže vlast i moć.

I pored islikavanja širokih planova Herman ne odustaje od mnoštva čudesnih detalja koji su narativno i vizuelno impozantni. Herman ne zazire od prizora borbi  i brzih akcija ali im ne podređuje ni priču ni crtež. On pomno prati promene vremenskih prilika i godišnjih doba te ponašanje domaćih životinja kao nenametljiv a uverljiv dokaz da su u tim vremenima ljudi bili bliži prirodi. Strip obiluje velikim crtežima pejzaža u živim bojama koje smenjuju sličice mimika ljudskih, uglavnom grubih, lica, grotesknih tela i ubogih staništa podno visokih zidina zamkova. Upečatljiva je i efektna montaža tabli koja je dodatno dinamizovana prizorima iz različitih rakursa.

Nema ničega sjajnog i glamuroznog u Hermanovoj verziji Srednjeg veka, nema mitologizovanja vrlina, časti i hrabrosti kao što nema ni apriornog ocrnjivanja onih koji se ne ponašaju pošteno niti imaju razumevanja za bližnje. Svet nije gostoljubivo mesto za „ponižene i uvređene“ odnosno „ružne, prljave i zle“; upravo zato se svako zrnce poštenja, osećanja za pravedno, osetljivosti za plamenite emocije smatra slabošću pa izaziva podsmeh i budi bes i agresiju. Pravda je korisna igračka u rukama feudalaca, vojnika i sveštenstva kojom se kažnjavaju nemoćni; na drugoj strani skale, ni oni sa dna društvene lestvice ne znaju za milost i milosrđe koje traže od drugih. Ljudska su naselja prljava, prepuna skitnica i prosjaka, bogalja i fanatika. U zamkovima je unekoliko čistije ali su njihovi gospodari jednako sirovi i surovi i ponosni na to kakvi su. Ni vitezovi koji se hvališu svojom čašću nisu previše odmakli od velikaša; jednako su zavidni, osioni, srebroljubivi, prevrtljivi i skloni prevarama. Prelazak preko mora i dolazak u Svetu zemlju otvara još jednu vizuru tog doba (koja se proteže do danas). Reč je o sukobu civilizacija, o bespoštednom uništavanju protivnika po svaku cenu i svim sredstvima. Koliko su takvi stavovi uski svedoči i netrpeljivost vitezova prema Vizantincima sa kojima dele istu veru.  

Mada surovo realističan u svojim pričama Herman, kako se to dešava u svim velikim pričama-mitovima, dozvoljava upliv začudno-fantastičnog kojim sugeriše krhkost ovozemaljskih odnosa i postojanje većih i snažnijih sila; ovakvi momenti i epizode oneobičavaju dešavanja i prevode ih na teren neponovljivog magijskog realizma. Herman se ne drži oprobane stripovske pravolinijski vođene radnje već dopušta likovima da ih situacija i karakteri vode, produbljujući tako uvid u brojne sudbine koje čine impresivnu mozaičku panoramu epohe.

Ilija Bakić