Торњеви Боа-Морија

“Торњеви…” су дефинитивно круцијални серијал који је, у периоду од 1984. до 1994. године, написао и нацртао Херман Ипен (1938), живи класик француско-белгијске стрип школе друге половине 20. века. Након шегртовања код знаменитог Грега („Бернард Принс“, „Команча“) Херман се 1979. смело отиснуо у самосталне стваралачке авантуре као комплетни аутор „Џеремаје“ у коме је успешно спојио научну фантастику и вестерн. Следећи корак били су „Торњеви Боа-Морија“, започети 1983. године који су експресно имали премијеру (истина у црно-белој верзији) и на просторима Југославије у легендарном магазину „Стрип арт“ (касније су репринтовани у колор албумима „Маркетпринта“). “Торњеви...” су добили и наставак у  пет албума под насловом “Боа Мори” који је Херман цртао по сценаријима свог сина Ива. Издање “Чаробне књиге”, тврдоукоричено и у пуном колору, у прва два тома садржи по три епизоде па је трећи том, како би се серијал заокружио, обимнији и сабира четири епизоде.

„Торњеви Боа Морија“ су историјски стрип смештен у средњи век; Херман је имао искуства са реконструкцијама прошлости у кратком и визуелно самосвојном раду на стрипу „Југурта“ по Верналовом сценарију који описује сукобе римских освајачких легија и слободољубивих Нумиђана, односно у популарном вестерну “Команча”. “Торњеви...” прате животе неколико ликова; херој свих прича је часни витез Емар од Боа-Морија, ратник старог кова, чврстих принципа и назора који се, у пратњи штитоноше Оливјеа, враћа у своју постојбину намеран да је поврати јер су „торњеви Боа-Морија најлепши и највиши који постоје у хришћанским земљама!“ Повремено се, следећи своју злосрећну судбину, појављује обогаљени зидар Жермен, његова љубавница Алда и други чланови групе вашарских забављача и ситних лопова, као и млади витез Вилијем. Витеза путеви воде од предела Француске и Енглеске до пустињске пустоши Свете земље, војевања за хришћанску славу и победу над неверницима и назад до тако дуго сањаног имања и замка Боа Мори за који ће водити одлучну и фаталну борбу.

Херманова верзија Средњег века далеко је од углађене какву знамо из “Принца Валијанта” (који је морао бити такав да би могао бити синдикално дистрибуиран) али није ни симплификована и карикатурална из акционо-авантуристичких филмова и стрипова. Херман нема ни илузије ни милости према својим јунацима, он не окреће поглед од мучења и сакаћења. Тадашња времена су свуда била тешка, властела бахата и охола, посвуда су крстариле разбојничке банде спремне да нападну чак и великашке замкове или да покраду манастирске ризнице. Пук је сиромашан, необразован, зао према слабијима и снисходљив према онима који држе власт и моћ.

И поред исликавања широких планова Херман не одустаје од мноштва чудесних детаља који су наративно и визуелно импозантни. Херман не зазире од призора борби  и брзих акција али им не подређује ни причу ни цртеж. Он помно прати промене временских прилика и годишњих доба те понашање домаћих животиња као ненаметљив а уверљив доказ да су у тим временима људи били ближи природи. Стрип обилује великим цртежима пејзажа у живим бојама које смењују сличице мимика људских, углавном грубих, лица, гротескних тела и убогих станишта подно високих зидина замкова. Упечатљива је и ефектна монтажа табли која је додатно динамизована призорима из различитих ракурса.

Нема ничега сјајног и гламурозног у Хермановој верзији Средњег века, нема митологизовања врлина, части и храбрости као што нема ни априорног оцрњивања оних који се не понашају поштено нити имају разумевања за ближње. Свет није гостољубиво место за „понижене и увређене“ односно „ружне, прљаве и зле“; управо зато се свако зрнце поштења, осећања за праведно, осетљивости за пламените емоције сматра слабошћу па изазива подсмех и буди бес и агресију. Правда је корисна играчка у рукама феудалаца, војника и свештенства којом се кажњавају немоћни; на другој страни скале, ни они са дна друштвене лествице не знају за милост и милосрђе које траже од других. Људска су насеља прљава, препуна скитница и просјака, богаља и фанатика. У замковима је унеколико чистије али су њихови господари једнако сирови и сурови и поносни на то какви су. Ни витезови који се хвалишу својом чашћу нису превише одмакли од великаша; једнако су завидни, осиони, среброљубиви, превртљиви и склони преварама. Прелазак преко мора и долазак у Свету земљу отвара још једну визуру тог доба (која се протеже до данас). Реч је о сукобу цивилизација, о беспоштедном уништавању противника по сваку цену и свим средствима. Колико су такви ставови уски сведочи и нетрпељивост витезова према Византинцима са којима деле исту веру.  

Мада сурово реалистичан у својим причама Херман, како се то дешава у свим великим причама-митовима, дозвољава уплив зачудно-фантастичног којим сугерише крхкост овоземаљских односа и постојање већих и снажнијих сила; овакви моменти и епизоде онеобичавају дешавања и преводе их на терен непоновљивог магијског реализма. Херман се не држи опробане стриповске праволинијски вођене радње већ допушта ликовима да их ситуација и карактери воде, продубљујући тако увид у бројне судбине које чине импресивну мозаичку панораму епохе.

Илија Бакић