Ninine mustre: Spoj
Razdvajanje je postalo naša svakodnevica, ili bolje reći naša „svakominutnica“, kada bi takva reč postojala.
Ali razumete šta hoću da kažem. Eto dokle je čovečanstvo doguralo: od neophodnosti da razlikujemo krajnosti, kako bismo naučili šta je balans, mi smo počeli da živimo isključivo u skladu sa tim krajnostima. Ili, ili. To je za mene veoma tužna pojava i teško mi je da se priviknem na nju.
Od malena nas uče da ako si za jednu stranu onda si protivnik druge. A u stvari je pravilno da ako si za jednu stranu, onda to znači da prihvataš da druga postoji. Jer da druga krajnost ne postoji, ne bi bilo ni ove na kojoj je tvoje stanovište. Jednostavan primer koji bi malo pojasnio ovu naizgled apstrakciju, mogao bi da bude ispijanje omiljenog jutarnjeg napitka. Neko voli kafu, a to je po svemu sudeći većina odraslih ljudi u našoj zemlji, a neko voli čaj. To ne znači da ovaj što voli čaj mora da bude neprijateljski nastrojen prema ovome što voli kafu, niti obrnuto. Što mi ne bismo pustili onog na drugoj strani da voli i radi ono što voli i radi, i lepo svako živi u skladu sa svojim opredeljenjima? Pretpostavljam da odgovor leži u neobjašnjivoj ljudskoj potrebi da nekog drugog proglase odgovornim za sopstveni život. Verovatno je prvi korak ka razumevanju spajanja kao mnogo višeg i ljudskijeg cilja od razdvajanja, da naučimo da prihvatimo ličnu odgovornost za sopstveni život. Kada naučimo da su ljudi i njihova ponašanja samo odraz onoga što imamo u sebi, neophodni da bismo to što imamo u sebi videli kao u ogledalu i potrudili se da to nešto u sebi prihvatimo, pa samim tim eventualno pokušamo i da promenimo, kad već otkrijemo o čemu se radi. Kada naučimo i to da su sve okolnosti u kojima živimo iskreirane našim mislima, ponašanjima i osećanjima, onda ćemo na te okolnosti svesno i da utičemo, nećemo samo da se jadamo i rukama odmahujemo. Kada naučimo da smo svi povezani i da sve ono što mi radimo utiče na sve one koji su oko nas, bilo da su blizu ili daleko, onda ćemo i da manje zla jedni drugima nanosimo, čak i nehotice, jer ko je lud da svesno radi nešto protiv sebe? Dosta je što nesvesno sami sebe i previše kritikujemo i povređujemo.
Osećam da je došlo vreme da prihvatimo odgovornost za sopstveni život, pa da sve kockice tog života u kojem ima i čaja i kafe počnemo da spajamo, a ne da ih jedne o druge udaramo, bacamo, odgurujemo, procenjujemo i kritikujemo, a onda očekujemo da se one nekako valjda same od sebe slože i to baš onako kako mi zamišljamo. E, pa neće. Moramo mi da ih sklapamo, da ih spajamo i da svakoj od njih mesto nađemo, u velikoj slagalici zvanoj život. Naterani smo da to polako kapiramo. Malo je neobično i teško, ali tako je sa mnogim promenama na bolje.
Nina Armbruster Martinović
