Ninine mustre: Sve je jedno
Jeste, sve je jedno.
Ova misao mi prođe kroz glavu svaki put kada vidim reklamu koja kaže „nije svejedno“. Zvuči apsurdno, ali možda baš zato, nekako mi se uvuklo pod kožu. Vreme u kojem živi ova naša, a rekla bih i brojne prethodne generacije, može se slobodno nazvati vremenom apsurda. Koliko god se neki pojedinci upinjali da nađu smisao u svemu što se oko njih događa, jedino mesto u kojem vredi tražiti smisao je unutar nas samih. Sve ovo okolo toliko je promenljivo i nestabilno, da naizgled nema svrhe ređati kockice nečega što će se već sutra promeniti, porušiti, ili bar drugačije tumačiti.
Nije svejedno i sve je jedno na prvi pogled deluju suprostavljeno, jer prvo implicira da uvek imamo pravo na izbor koje moramo da iskoristimo, a drugo da smo svi povezani dubokim, neraskidivim i uzajamno veoma snažnim vezama, da možemo da se nazovemo „jednim“, pa je onda svejedno šta biramo. U ovom drugom slučaju, kakvu god odluku da donesemo, na nekom nivou utičemo na sve oko nas, tako opet nije nebitno šta ćemo da izaberemo.
Pitanje izbora je veliko pitanje za svakog pojedinca, i jedino kada zapravo mogu da donesem pravu odluku je kada je donosim iz svesti da je sve jedno. Tada moja odluka ima pravu težinu, jer sagledavam kompletnu sliku, svesna da utičemo jedni na druge, pa ću pripaziti da moja odluka ima dobrobiti za sve i za svakoga oko mene, a ne samo za mene. Zato mi istinski nije svejedno kada biram neki svoj put, neko svoje rešenje i neki svoj ugao gledanja na situaciju.
Zapitam se kako će to uticati na druge, jer će njihov osećaj svakako u nekom trenutku da pogodi i moja čula, pa će i moj osećaj biti isti kao njihov. Možda to neću osetiti momentalno, ali u nekom trenutku, to će svakako doći do mene onim dubokim, neraskidivim i uzajamno veoma snažno povezanim vezama. Pa zašto bih sebi učinila nešto nažao? Verujem da nije svejedno šta radim i šta govorim, a pogotovo šta mislim, jer te najtananije vibracije misli najbrže i najdalje putuju, pa na celokupno postojanje najsnažnije i deluju.
U vreme kada i najveći intelekti padaju u zamku razdvajanja i suprotstavljanja, spremni da pale neke nove lomače, meni deluje da je najvažnije shvatiti da nije svejedno, jer jeste sve jedno! Svi smo mi jedno čovečanstvo, svi smo mi delići jedne velike duše ljudskog roda i svi ćemo ovako ili onako proći ovo životno iskustvo, pa zašto onda ne bismo sagledali stvarnost iz više perspektive?
Što ne bismo prihvatili mogućnost da tu svoju stvarnost sami keiramo i potrudili se da nam ne bude svejedno kakvim tuđim mislima, slikama, rečima i delima svoju svesnost punimo, nego izbrali da neke lepe, za opšte dobro korisne i kreativne misli mislimo? Kakva je to razonoda koja nam krade vreme pa nam se stvarnost sve više pretvara u razočarenje? Unutar svakoga od nas postoji onaj osećaj koji ume da donese prave odluke, neki ga zovu intuicija, a njoj bezrezervno verujem kada mi pošalje signal da nije svejedno, jer jeste sve jedno.
Nina Martinović Armbruster