DNEVNIK U SVILOŠU Da je više vode i udavača, bile bi i kuće punije

Sve je manje ljudi, sve je više praznih kuća, sve je manje drveća i vode, sve je više smrada iz skoro presušenog potoka kroz koji protiču uglavnom septičke jame...

- Vidite tu taj bor - pokazuje nam na potpuno crn presušen četinar nad stolom i stolicama za kojim sedimo i divanimo sa predsednikom Saveta Mesne zajednice Sviloš Bogdanom Aleksićem Brkom. - E, tu je bila klupa, napravio jedan deda od 80 godina, tu su ljudi čekali autobuse i lekara, pa da bude malo i ’ladovine. I došo jedan komšija, prošle godine, doneo motorku i odsekao klupe i za drvo je zadeno vršak motorke i do srca ga je dirno i eto sad se suši. Bor ima oko 30 godina, posađen je kad je i zidana Mesna zajednica.

I stvarno gre’ota za to drvo koje sad stoji kao strašilo, bez svojih iglica i života, a na parceli na kojoj je nekad, veli nam deda Brka, bila zgrada opštine „kakve nije bilo u Vojvodini”.

- Tu su ljudi zastajali, Bačvani koji su prolazili, samo da vide zgradu, bila je gvozdena ograda, veliki hodnik, ali eto, jedan deo je uzelo „Podunavlje”, a drugi je porušen jer je dotrajao, pa su napravili sad ovo, ne znaš na čega više liči - priča nam o trenutnoj zgradi mesne zajednice koja je pride zaključana, zbog čega smo i sedeli napolju tokom razgovora i borili se s bukom koja ga je povremeno otežavala. - Došli su pre godinu-dve da nam otmu i Dom kulture, da daju nekim pčelarima, da se pravi med. Došli su i kod mene kući da me ubeđuju da im to dam, a momčići iz sela kažu, ako počnu ti iz Novog Sada nešto tu da rade, ići će na krov da sve skinu i da sruše dom. Omladina ide tamo i skupljaju se, druže. Došao taj neki glavni iz Novog Sada, oni mere i kažu mi da će uskoro početi da rade. Reko’: „Znate šta, mi ne dozvoljavamo, lično ja vam ne dozvoljavam, eno bune se, ’oće da ruše ako počnete raditi! A vi radite kad ’oćete, a kad bude gotovo, izletićete kao metak napolje svi! E, sad radite, vidićete šta ćete dočekati kad završite, samo radite što kvalitetnije i što lepše, da nam ostane lepo.”

Pekara „Kod dva brata” postoji već 40 godina, a friška domaća ’leba, lepinje i cipovke na drva mogu da kupe meštani Sviloša, ali i žitelji Suseka, Luga, Banoštora i Beočina u svojim prodavnicama. Drena Vuković, majka dva mlada pekara koja su nasledila posao, tvrdi da bi biznis mogli da prošire i do Novog Sada, ali za to je potrebna veća radna snaga, a nemoguće je naći nekoga da zaposle.

Međutim, još veći problem od „otimanja” Doma kulture u Svilošu (s dugim akcentom na „o”) jeste nedostatak vode, te su meštani prinuđeni da je nekad cisternama dovlače s Dunava, tuširaju se polivajući se bokalima, a nemaju ni toplu vodu...

- Voda nam je najhitnija, sa njom kuburimo stalno! Nestane vode, pa je ima, ne mož’ to znati niko, tu mućka ko stigne... Ovi gore u selu mislim da ni sad nemaju vode. Kažu, našli su parče zemlje gde ima vode, a ne kažu gde je to, ali navodno planiraju da buše bunar - tvrdi Brka.

Elem, u ovom selu pri opštini Beočin trenutno živi možda oko 240 duša, od čega imaju bar oko 40 neženja, čime se nikako ne ponose. Osnovna škola im je do četvrtog razreda, i dok je pre 80-90 godina brojala i do 80 đaka, sada u učionici sve ukupno sedi njih petoro-šestoro.

- Jako nam je loše, nikad za vjek i vjekova ovako nije bilo - nostalgičan je predsednik Aleksić. - Znaš ti kako je to bilo kad neko nešto u Svilošu pravi, celo selo ide, a sada samo mole boga da komšiji crkne krava, a kad ih pitaš kakve koristi imaju od toga, kažu da nemaju koristi, ali komšija ima štete. Ne znam šta se desilo, sve se pokvarilo...   

Lea Radlovački

Foto: V. Fifa

Na selu si zakasnio kad se oženiš s 33 godine

Premda ga je zadržala zemlja, Ljubiša Marković iz Sviloša nije naročito srećan što se zadržao u svom selu. Iako nije imao prilike da živi negde drugo, kaje se što bar nije završio neku školu koja bi mu možda i otvorila neka druga vrata. Ovako je primoran da uzgaja breskve i trešnje, da svaštari i priseća se kako je nekad imao bikove, krave, svinje...

- Prodajem voće na Kvantašu, pijacama i tako... Malo prodajem i kukuruz, žito, a ’ranim dve-tri svinje ovako za nas - kaže Marković od 43 leta, tvrdeći da je zakasnio što se oženio tek s 33 godine. - Ovde se promenilo mnogo šta, najosnovnije je što nema naroda, mladi ne ostaju. Momci koji su se opredelili da ostanu, ti se neće ni ženiti, a i oni gaze 35-40 godina... I ja sam u’vatio zadnji voz, od 33, mada to na gradu nije kasno, to je sad normalno, ali na selu je kasno, mnogo bi mi značilo da sad imam sina od 20 godina pa da može da mi pomogne.

U Svilošu bi možda mogao da zaživi neki turitam, ali Ljubiša je poprilično skeptičan po tom pitanju. Ipak, najbolja stvar u vezi sa Svilošem je ta što je prometno mesto, pa „malo nešto i vide sveta kad prođu ljudi”.

- Naša sreća je što smo prometni, pa i kad imaš nešto da prodaš, izneseš na put, neku voćku, malo vina, rakije, šta ko ima, istakneš „prase”, proda se. Mi sa sela smo malo zaostali, što se tiče toga, te civilizacije, što vidimo na televiziji, to nam je to - zaključuje naš sagovornik.