ДНЕВНИК У СВИЛОШУ Да је више воде и удавача, биле би и куће пуније

Све је мање људи, све је више празних кућа, све је мање дрвећа и воде, све је више смрада из скоро пресушеног потока кроз који протичу углавном септичке јаме...

- Видите ту тај бор - показује нам на потпуно црн пресушен четинар над столом и столицама за којим седимо и диванимо са председником Савета Месне заједнице Свилош Богданом Алексићем Брком. - Е, ту је била клупа, направио један деда од 80 година, ту су људи чекали аутобусе и лекара, па да буде мало и ’ладовине. И дошо један комшија, прошле године, донео моторку и одсекао клупе и за дрво је задено вршак моторке и до срца га је дирно и ето сад се суши. Бор има око 30 година, посађен је кад је и зидана Месна заједница.

И стварно гре’ота за то дрво које сад стоји као страшило, без својих иглица и живота, а на парцели на којој је некад, вели нам деда Брка, била зграда општине „какве није било у Војводини”.

- Ту су људи застајали, Бачвани који су пролазили, само да виде зграду, била је гвоздена ограда, велики ходник, али ето, један део је узело „Подунавље”, а други је порушен јер је дотрајао, па су направили сад ово, не знаш на чега више личи - прича нам о тренутној згради месне заједнице која је приде закључана, због чега смо и седели напољу током разговора и борили се с буком која га је повремено отежавала. - Дошли су пре годину-две да нам отму и Дом културе, да дају неким пчеларима, да се прави мед. Дошли су и код мене кући да ме убеђују да им то дам, а момчићи из села кажу, ако почну ти из Новог Сада нешто ту да раде, ићи ће на кров да све скину и да сруше дом. Омладина иде тамо и скупљају се, друже. Дошао тај неки главни из Новог Сада, они мере и кажу ми да ће ускоро почети да раде. Реко’: „Знате шта, ми не дозвољавамо, лично ја вам не дозвољавам, ено буне се, ’оће да руше ако почнете радити! А ви радите кад ’оћете, а кад буде готово, излетићете као метак напоље сви! Е, сад радите, видићете шта ћете дочекати кад завршите, само радите што квалитетније и што лепше, да нам остане лепо.”

Пекара „Код два брата” постоји већ 40 година, а фришка домаћа ’леба, лепиње и циповке на дрва могу да купе мештани Свилоша, али и житељи Сусека, Луга, Баноштора и Беочина у својим продавницама. Дрена Вуковић, мајка два млада пекара која су наследила посао, тврди да би бизнис могли да прошире и до Новог Сада, али за то је потребна већа радна снага, а немогуће је наћи некога да запосле.

Међутим, још већи проблем од „отимања” Дома културе у Свилошу (с дугим акцентом на „о”) јесте недостатак воде, те су мештани принуђени да је некад цистернама довлаче с Дунава, туширају се поливајући се бокалима, а немају ни топлу воду...

- Вода нам је најхитнија, са њом кубуримо стално! Нестане воде, па је има, не мож’ то знати нико, ту мућка ко стигне... Ови горе у селу мислим да ни сад немају воде. Кажу, нашли су парче земље где има воде, а не кажу где је то, али наводно планирају да буше бунар - тврди Брка.

Елем, у овом селу при општини Беочин тренутно живи можда око 240 душа, од чега имају бар око 40 нежења, чиме се никако не поносе. Основна школа им је до четвртог разреда, и док је пре 80-90 година бројала и до 80 ђака, сада у учионици све укупно седи њих петоро-шесторо.

- Јако нам је лоше, никад за вјек и вјекова овако није било - носталгичан је председник Алексић. - Знаш ти како је то било кад неко нешто у Свилошу прави, цело село иде, а сада само моле бога да комшији цркне крава, а кад их питаш какве користи имају од тога, кажу да немају користи, али комшија има штете. Не знам шта се десило, све се покварило...   

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа

На селу си закаснио кад се ожениш с 33 године

Премда га је задржала земља, Љубиша Марковић из Свилоша није нарочито срећан што се задржао у свом селу. Иако није имао прилике да живи негде друго, каје се што бар није завршио неку школу која би му можда и отворила нека друга врата. Овако је приморан да узгаја брескве и трешње, да сваштари и присећа се како је некад имао бикове, краве, свиње...

- Продајем воће на Кванташу, пијацама и тако... Мало продајем и кукуруз, жито, а ’раним две-три свиње овако за нас - каже Марковић од 43 лета, тврдећи да је закаснио што се оженио тек с 33 године. - Овде се променило много шта, најосновније је што нема народа, млади не остају. Момци који су се определили да остану, ти се неће ни женити, а и они газе 35-40 година... И ја сам у’ватио задњи воз, од 33, мада то на граду није касно, то је сад нормално, али на селу је касно, много би ми значило да сад имам сина од 20 година па да може да ми помогне.

У Свилошу би можда могао да заживи неки туритам, али Љубиша је поприлично скептичан по том питању. Ипак, најбоља ствар у вези са Свилошем је та што је прометно место, па „мало нешто и виде света кад прођу људи”.

- Наша срећа је што смо прометни, па и кад имаш нешто да продаш, изнесеш на пут, неку воћку, мало вина, ракије, шта ко има, истакнеш „прасе”, прода се. Ми са села смо мало заостали, што се тиче тога, те цивилизације, што видимо на телевизији, то нам је то - закључује наш саговорник.