„Dnevnik” u viševekovnom selu – Nakovo: Oaza mira između grada i granice

Neprijatna vetruština, karakteristična za ovu našu ravnicu, poprilično uspešno je raznosila sve pozitivne misli (znate one koje nastaju „na mišiće” te ih je teško zadržati) da će putovanje pred nama razvedriti zbijene slojeve sivila koje se pružalo u nedogled, dalje i od našeg odredišta. Klackanjem kroz vojvođansku jesenju depresiju (u svakom smislu), fijukanje vazdušnih struja i zanošenje ugrejanog nam četvorotočkaša, smenjivalo se sa glasnim brundanjem naboranih banatskih drumova. A onda, samo najednom, sve je zanemelo i pred nama se stvorilo Nakovo, mirno i živahno, pod velom novog godišnjeg doba ali još uvek ’nako letnje zeleno.

- Naše selo je blizu grada i trebalo bi da bude oaza mira kad je u pitanju opština Kikinda - priča nam očaravajuće dubokim i smirujućim glasom član Saveta Mesne zajednice Nakovo i glumac po struci Branislav Čubrilo. - U Nakovu su najlepši ljudi, naročito devojke. Ima dosta neudatih, ali više imamo neoženjenih. Sve je to pitanje posla, perspektive, stabilnosti... Moramo biti svesni te realnosti. Imamo mnogo želja, a mogućnosti verovatno ne mogu da ih prate i mi smo svesni da je to tako, ali postoje neke opšte stvari koje bi bar trebalo pokušati da uradimo.

Nakovčanin Živko Maljković najradije pamti svoje rodno Nakovo po većem broju stanovnika i brojnijim sportskim i društvenim aktivnostima i to iz perioda do ’70-ih godina, jer je skoro tri decenije, živeo i radio u Prijedoru.

- Nedostajalo mi je Nakovo, leglo mi je selo i uglavnom mi je društvo iz moje generacije, ’45/’46, najviše nedostajalo - priseća se naš sagovornik. - Sad kao penzioner solidno živim. Ovde imamo sve za nabavku, jedino je problem kupiti sveže meso, pa za to moramo da idemo u Kikindu. Inače mislim da nedostaju kulturno-zabavne sekcije u selu...

Među njima prioritetno mesto zauzima rešavanje kanalizacije, te se novoizabrani članovi Saveta nadaju da će za svog mandata uspeti bar da pripreme neophodnu dokumentaciju, budući da ona koja je postojala od pre petnaestak godina, logično više ne važi. Takođe, naredna godina biće u znaku presvlačenja nekoliko ulica koje su asfaltirane, ali nemaju završni sloj. Inače, ulice u Nakovu nose imena samo na zvaničnim dokumentima, dok ih meštani „zovu” isključivo po nadenutim brojevima.

Od prošle godine Nakovo je, na mestu nekadašnje divlje deponije, nakon dvadesetak radnih akcija dobilo uređenu parcelu sa šumom i poribljenim jezerom dubine do tri metra. Naredni plan je da se tu napravi sportsko-rekreativni centar na otvorenom, odnosno da se omogući sportski ribolov, staza za šetanje oko jezera, adekvatan mobilijar, kante za otpatke, rasveta... Za sada se pecanje ne naplaćuje, a za pecaroše, koji imaju priliku da love šarana, amura, smuđa i štuku, važi pravilo - upecaj, poljubi, fotkaj, objavi na društvenim mrežama i, najvažnije, vrati ribu u vodu!

- Poslali smo zahtev da zgrada nekadašnje Zemljoradničke zadruge „Marko Orešković”, koja je trenutno u vlasništvu države, pripadne Gradu Kikindi, a da je oni ustupe Mesnoj zajednici, pa da u njoj objedinimo udruženja koja postoje u našem selu. Mislim da bi tako bilo racionalnije rasporediti troškove i moglo bi se bolje i lakše održavati. Ta zgrada je delom prazna i nisu neophodna velika ulaganja, tako da ćemo pokušati to da izguramo - optimističan je Čubrilo, dodajući da imaju desetak organizacija koja lepo funkcionišu, te da ih treba ohrabriti, poboljšati, dati im podstreka i sredstva da bi nastavili sa radom.

U srednjem veku u blizini Nakova bilo je selo Seleuš, koje je postojalo do prve polovine 18 veka. Nekoliko decenija kasnije, braća Kristifor i Kiril Nako na toj lokaciji podižu 50 kuća i naseljavaju ih Mađarima, te zahtevaju da novonaseljeno mesto ponese naziv Nakofalva. Ubrzo potom usledila je nova kolonizacija i to nemačkog življa. Početkom 20. veka počelo je doseljavanje Srba, a selo se zove Nakovo od 1922.

Međutim, projekat na čiju potpunu realizaciju svi čekaju s nestrpljenjem, tiče se pravljenja dečjeg igrališta na obodu sela, tik uz novo jezero, gde su već zasađena stabla, a potrebno je još obezbediti sprave za igranje, klupe i rasvetu. Isto tako, među važnijim planovima je i sređivanje krova na osnovnoj školi „Petar Kočić”, koja ima specifičan i autentičan izgled, ponosno brojeći decenije postojanja još od pre Drugog svetskog rata.

- Inače, selo je dosta složno, ali nije kao što je bilo ranijih godina kojih se sećamo mi koji smo rođeni u prošlom veku. Ljudi se i dalje zapošljavaju u Kikindi, neki rade i u Rumuniji, dok oni koji se bave poljoprivredom uglavnom uzgajaju pšenicu, kukuruz i suncokret, ima pojedinaca koji pokušavaju sa sojom, lešnicima i obnavljanjem vinograda - zaključuje naš domaćin.     

Lea Radlovački