„Дневник” у вишевековном селу – Наково: Оаза мира између града и границе

Непријатна ветруштина, карактеристична за ову нашу равницу, поприлично успешно је разносила све позитивне мисли (знате оне које настају „на мишиће” те их је тешко задржати) да ће путовање пред нама разведрити збијене слојеве сивила које се пружало у недоглед, даље и од нашег одредишта. Клацкањем кроз војвођанску јесењу депресију (у сваком смислу), фијукање ваздушних струја и заношење угрејаног нам четвороточкаша, смењивало се са гласним брундањем набораних банатских друмова. А онда, само наједном, све је занемело и пред нама се створило Наково, мирно и живахно, под велом новог годишњег доба али још увек ’нако летње зелено.

- Наше село је близу града и требало би да буде оаза мира кад је у питању општина Кикинда - прича нам очаравајуће дубоким и смирујућим гласом члан Савета Месне заједнице Наково и глумац по струци Бранислав Чубрило. - У Накову су најлепши људи, нарочито девојке. Има доста неудатих, али више имамо неожењених. Све је то питање посла, перспективе, стабилности... Морамо бити свесни те реалности. Имамо много жеља, а могућности вероватно не могу да их прате и ми смо свесни да је то тако, али постоје неке опште ствари које би бар требало покушати да урадимо.

Наковчанин Живко Маљковић најрадије памти своје родно Наково по већем броју становника и бројнијим спортским и друштвеним активностима и то из периода до ’70-их година, јер је скоро три деценије, живео и радио у Приједору.

- Недостајало ми је Наково, легло ми је село и углавном ми је друштво из моје генерације, ’45/’46, највише недостајало - присећа се наш саговорник. - Сад као пензионер солидно живим. Овде имамо све за набавку, једино је проблем купити свеже месо, па за то морамо да идемо у Кикинду. Иначе мислим да недостају културно-забавне секције у селу...

Међу њима приоритетно место заузима решавање канализације, те се новоизабрани чланови Савета надају да ће за свог мандата успети бар да припреме неопходну документацију, будући да она која је постојала од пре петнаестак година, логично више не важи. Такође, наредна година биће у знаку пресвлачења неколико улица које су асфалтиране, али немају завршни слој. Иначе, улице у Накову носе имена само на званичним документима, док их мештани „зову” искључиво по наденутим бројевима.

Од прошле године Наково је, на месту некадашње дивље депоније, након двадесетак радних акција добило уређену парцелу са шумом и порибљеним језером дубине до три метра. Наредни план је да се ту направи спортско-рекреативни центар на отвореном, односно да се омогући спортски риболов, стаза за шетање око језера, адекватан мобилијар, канте за отпатке, расвета... За сада се пецање не наплаћује, а за пецароше, који имају прилику да лове шарана, амура, смуђа и штуку, важи правило - упецај, пољуби, фоткај, објави на друштвеним мрежама и, најважније, врати рибу у воду!

- Послали смо захтев да зграда некадашње Земљорадничке задруге „Марко Орешковић”, која је тренутно у власништву државе, припадне Граду Кикинди, а да је они уступе Месној заједници, па да у њој објединимо удружења која постоје у нашем селу. Мислим да би тако било рационалније распоредити трошкове и могло би се боље и лакше одржавати. Та зграда је делом празна и нису неопходна велика улагања, тако да ћемо покушати то да изгурамо - оптимистичан је Чубрило, додајући да имају десетак организација која лепо функционишу, те да их треба охрабрити, побољшати, дати им подстрека и средства да би наставили са радом.

У средњем веку у близини Накова било је село Селеуш, које је постојало до прве половине 18 века. Неколико деценија касније, браћа Кристифор и Кирил Нако на тој локацији подижу 50 кућа и насељавају их Мађарима, те захтевају да новонасељено место понесе назив Накофалва. Убрзо потом уследила је нова колонизација и то немачког живља. Почетком 20. века почело је досељавање Срба, а село се зове Наково од 1922.

Међутим, пројекат на чију потпуну реализацију сви чекају с нестрпљењем, тиче се прављења дечјег игралишта на ободу села, тик уз ново језеро, где су већ засађена стабла, а потребно је још обезбедити справе за играње, клупе и расвету. Исто тако, међу важнијим плановима је и сређивање крова на основној школи „Петар Кочић”, која има специфичан и аутентичан изглед, поносно бројећи деценије постојања још од пре Другог светског рата.

- Иначе, село је доста сложно, али није као што је било ранијих година којих се сећамо ми који смо рођени у прошлом веку. Људи се и даље запошљавају у Кикинди, неки раде и у Румунији, док они који се баве пољопривредом углавном узгајају пшеницу, кукуруз и сунцокрет, има појединаца који покушавају са сојом, лешницима и обнављањем винограда - закључује наш домаћин.     

Леа Радловачки