Darko Radojević: Verujem da i danas postoje plemeniti ljudi

Usput dožive svoje prve uspehe i skrenu pažnju i kritike i publike na sebe, kao Darko Radojević, D’Artanjan u novoj predstavi „Tri musketara“ Aleksandre Glovacki po Diminom romanu, koju je u ovom pozorištu režirao Darijan Mihajlović.

Ovo najnovije i najsvežije glumačko iskustvo, posle uloge Bukovskog u mjuziklu „Kosa“, donelo je pohvale Darku Radojeviću, koji upravo završava studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za njegovog D’Artanjana kritika je napisala da je onakav „kakvim ga je pero Dimino još onda stvorilo - hrabar, okretan, srčan mladić, baš onakvi kakvi su nam danas potrebni da se tako smelo i bespogovorno okuraže i upuste u neiščekivane zaplete“.

Čini se da same reči vitez, viteštvo, zvuče arhaično i anahrono. Šta u njihovom značenju možemo da povežemo s današnjim vremenom?

– Jako zanimljivo pitanje. Danas su, nažalost, te vrednosti nekako zaboravljene i gurnute u stranu, sve ih je manje. D’Artanjan je, u osnovi, i po romanu, jedan mlad, srčan i plahovit momak, koji je od oca viteza, tako da u samom startu ima neko vaspitanje, čast, moralne vrednosti. On s tim vaspitanjem, koje nosi iz svoje kuće, porodice, dolazi u veliki grad, pošto je iz Gaskonje. Nosi to u Pariz, sa željom da postane musketar, da služi kralju i otaybini, štiti i brani tu čast, te moralne vrednosti, tako da je to, pre svega, on poneo iz kuće, a te vrednosti su ono što danas mi više i ne osećamo. Ne osećaju ljudi sramotu, ne osećaju te vrednosti, zbog toga se i vreme menja.

U čemu je Aleksandra Glovacki načinila otklon u odnosu Dimino vreme, i njegov roman?

– Taj tekst je, inače, nastao kao, pre svega, adaptacija za dečju predstavu, koja je, koliko sam se informisao, rađena devedesetih godina. Mi smo uzeli njenu integralnu verziju i adaptirali smo je po nekoj našoj želji, i onome šta bismo mi hteli da kažemo. A, šta je za poređenje, to je cela ta strana, Rišeljeova lično, koju on koristi, manipuliše njom, kako bi ostao na vlasti, pošto je kralj bio mlad, i počeo da vlada s pet godina. Mi smo sve to učitali, malo spojili sva ta vremena. Taj kralj je zapravo bio trenutak pre toga u istoriji, ali mi smo ga spojili namerno s kasnijim vremenom. Hteli smo da tu Rišeljeovu zlobnu stranu, i njegovu želju za vladavinom istaknemo, to kako on celim dvorom i Francuskom manipuliše, i kako koristi taj svoj položaj kardinala da vlada. Kralj je samo jedna figura koja ostaje u senci njegove vladavine, i onda ceo dvor radi za njega. Zapravo D’Artanjan, kada dođe sa sela u grad, a mislim da i danas imamo puno tih slučajeva, kada sa nekim zdravim vaspitanjem i vrednostima, on dođe i upravo lupi glavom o zid, o Rišeljeov zid. Njegova je borba protiv toga, da se to iskoreni, koliko god je moguće, i on je spreman da svoj život da za to.

To je neka naznaka da je vaš D’Artanjan ipak i u današnjem vremenu ostao s plemenitim osobinama, da nije uzaludno da postoje neki takvi ljudi?

– Ja verujem da oni postoje, meni bi bilo veoma važno da takvih ljudi ima, i zbog toga smo pravili tu aluziju, što se tiče samog Rišeljea, i to jeste aluzija današnjeg vremena. U predstavi se i govori kako postoje unutrašnje izdajničke sile, protiv kojih se treba boriti. Verujem da postoje takvi plemeniti, dobri ljudi, koji se vode nekom ljubavlju, što je danas isto pojam koji je nestao u društvu. D’Artanjan se isto time vodi, ja sam se barem trudio da napravim takvu ulogu, da njegova misao dolazi zapravo iz srca. Nisam ga mnogo podigao u intelektualnom smislu, baš da bih „pucao“ na te vrednosti, koje dolaze iz samog srca.

Kao da je problem, bar je percepcija na javnoj sceni takva, što ljudi kao on nisu više u vrednosnom polju većine, koja ne računa na takve ljude, jer misli da više ne postoje, a verovatno su samo skrajnuti?

– Postoje, samo je pitanje kada će doći na površinu, pošto sve više zla izlazi na površinu, i to je malo sad takvo naše vreme.

Nekako se čini, i zbog pandemije, da se ne radi dovoljno, sezone su takve kakve jesu, a vi ste ipak imali priliku da učestvujete u „Kosi“ koja je veliki projekat, i u predstavi „Tri musketara“, što znači da su se ipak ukazale neke šanse?

– Kako da ne, pa ja sam presrećan zbog toga. Meni je žao što je došlo ovo vreme sada, ludilo. Svi smo postali nekako blentavi, mi više nemamo nikakvih uporišnih tačaka da sudimo, jer nama je razum skroz pomućen u ovom vremenu, i onda naravno da nam je krivo ako nema posla. Meni je ponuđen kao studentu četvrte godine. Kada smo počeli sa samim procesom, i kada sam video kakav je zahtev, i kakav se izazov i zadatak nalazi ispred mene, ja sam bio presrećan. Nakon svega, nakon škole, koja sama po sebi ima neke svoje redovne rutinske stvari, i po programu, a onda, zapravo tek kad dođete do nekog procesa, onda počnete da zaista koristite sva ta znanja. U mjuziklu morate i da pevate, da imate koreografiju posebno, i mizanscenske probe. U „Kosi“ Bukovski dolazi sa strane i mi pratimo njegov odlazak u vojsku, taj njegov put, i tu smo radili neke silne vežbe. Sve to je bilo kao nastavak glumačkog treninga.

Kada završite studije ovde, hoćete li se vezati i dalje za Novi Sad, ili za Beograd, gde ste igrali u „Beogradskoj trilogiji“ u JDP-u?

– Što se mene lično tiče, meni je Novi Sad jako prirastao za srce, ja ga zovem Mediteran Srbije, mnogo mi prija, i mentalitet, dok je Beograd veliki grad, ima svega u njemu, i u smislu mentaliteta i u smislu poslova. Beograd nudi svašta, možete snimati i sitkome.

To je sada preovlađujuće, izgleda kao da mladi glumci čak sada imaju više prilike da glume u sitkomima, eventualno i na filmu, nego u pozorištu, upravo zbog korone, mada sve ide ka tome da više vole da glume u serijama, prosto da zarade neki novac.

- U pravu ste, nažalost, zato što je gotovo svim mojim mlađim kolegama egzistencija jako ugrožena, i onda u nekom trenutku moraju da pristanu na to. Imao sam i ja neki period kada sam radio razne poslove, samo da bih opstao, i nastavio sa radom. Nužno zlo tera ih na sva ta snimanja sitkoma. Ja bih voleo to da izbegnem, zato što lično više volim pozorište. Glumcu je mnogo značajnije pozorište, jer taj kontakt koji se desi imeđu publike i glumca, on se desi zapravo negde između njih, u vazduhu. To je nešto što zaista može da utiče na dušu, kako glumca, tako i publike.

Čujem, po raznim komentarima, da ljudi izlaze nekad u potpunom šoku, nekada puni emocija.Nekad izlaze s nekim novim shvatanjem. Kada se sretnemo i razgovaramo o predstavi, dobijem neke nove informacije o tome šta su oni učitali, videli. To služi da se unapredi sama igra, ili da se još neka emocija pojača, još neka energija uloži u sve to. Taj kontakt je meni mnogo jači, i to je nekako živo. Film je umetnost reditelja, to je komponovanje kadrova, priče, ili kako sve to predstaviti. Glumac mora to da ponavlja hiljadu puta, a u pozorištu je to samo jedan jedinstveni trenutak koji će desiti, i nakon toga više nikad neće.

N. Pejčić