SAŠA MARKOVIĆ, ISTORIČAR Vojvođanski nacionalni koncept je antiistorijski

Objavljivanje monografije pratila je i serija tribina „Nacionalna ideja Srba Vojvodine i prisajedinjenje Kraljevini Srbiji 1918. godine”, koje je profesor Marković u poslednja tri meseca održao u više od 20 gradova, od Niša i Vranja, do Leskovca i Topole, stavljajući fokus u svojim predavanjima na međusobno prožimanje srpske nacionalne ideje sa jednog i drugog prostora tokom moderne istorije Srba od 1804. pa na ovamo...

– Sama monografija je zapravo pokušaj sinteze višedecenijskih proučavanja istorije političke misli Srba sa prostora Vojvodine, političkih ideja i njihovog prožimanja između dva svetska rata – kaže za „Dnevnik“ prof. dr Saša Marković. –  Zapravo, svako od poglavlja moglo je da bude samostalna monografija i možda ćemo uskoro, u prvom koraku, upravo 1918. godini i prisajedinjenju posvetiti posebnu knjugu. Jer, postoje ozbiljne studije o pojedinim trenucima tog, po meni istorijski zrelog doba, ali nema njihove sinteze. Istina, kao istoričari, nerado se upuštamo u sinteze, zato što se plašimo da damo tumačenja koja možda ne mogu da se uklope u neki stereotip. Ali tada, po meni, nismo pravi istoričari. Recimo, kada se govori o činu prisajedinjenja Vojvodine, samo uslovno se može govoriti o sukobu dva koncepta, prvog, projugoslovenskog, koji su zagovarali, među ostalim, Vasa Stajić i Tihomir Ostojić, o ujedinjenju u zajedničku državu preko Narodnog veća u Zagrebu, odnosno preko političko predstavništva Slovenaca, Hrvata i Srba, koji su živeli u Austrougarskoj monarhiji; i drugog koncepta, čiji je najistaknutiji reprezent Jaša Tomić, prema kojem je jedini ispravan put bio da se stara Vojvodina prvo prisajedini Kraljevini Srbiji, odnosno da se „najpre obuče srpska košulja pa tek onda jugoslovenski šinjel”. U osnovi, oba ova koncepta proističu iz razvoja srpske nacionalne ideje. Jer, ne možemo govoriti da je u tom trenutku projugoslovenska ideja – antisrpska. Pa i sama Kraljevina Srbija je Niškom deklaracijom donela odluku da je njen ratni cilj stvaranje jugoslovenske države. Iz te perspektive, razumljiv je i politički i kulturološki pristup, po kome je trebalo da svi južnoslovenski narodi bivše Austrougarske monarhije zajedno uđu u novu državu. Međutim, nestabilna situacija na terenu na prostoru Vojvodine odabrala je pragmatičnije i nacionalno svrsishodnije rešenje, a to je direktno prisajedinjene Srbiji. 

Kada se govori o „nestabilnoj situaciji”, nije u pitanju samo vojni završetak Velikog rata...

–  Nova mađarska država sa grofom Mihaljom Karoljem na čelu pokušala je da se odrekne svega što je do juče radila. Do tada je vlada u Pešti vodila imperijalnu nacionalističku politiku prema nemađarskim narodima, a pre svega Srbima. Takva politika je bila neodrživa. Naravno, srpski intelektualci su upozoravali da je u pitanju čista perfidija čiji je cilj da se zadrži kontrola nad celim prostorom negdašnje Ugarske. Ali uprkos tome, grof Karolj uspeo je da potpiše ugovor sa Antantom. Prema tom dokumentu, vojna Antanta je trebalo da dođe u „južne krajeve”, ali da administrativno oni ostanu unutar Ugarske. Na terenu je to praktično značilo da bi ostali dotadašnji organi vlast, a to ni u kom slučaju srpski narodni odbori, koji su u međuvremenu formirani, nisu hteli da prihvate. A nisu hteli ni Bunjevci, Rumuni, čak ni Nemci, koji su takođe bili diskriminisani... Upravo stoga je bila potrebna snažna vojno-politička i diplomatska podrška Kraljevine Srbije, da se taj problem prevaziđe. I podrška je stigla u vidu Drinske i Moravske divizije. Naravno, srpska ideja u tom trenutku jeste bila egzalitarna. Ne možete vi da zabranite narodu, koji čeka ispunjenje snova još od 1690, da u tome ne učestvuje emotivno. A pri tome je Srbima ukinuta 1912. i crkveno-školska autonomija, ranije i političko-teritorijalna, dobijena stvaranjem Srpskog Vojvodstva... Dakle, sve što je trebalo da Srbima omogući očuvanje identiteta, ukinuto je. I emocije su itekako bile prisutne. Uostalom, nije ni moguće iz patriotizma izbaciti emocije, ali treba ih negovati u odmerenom i kulturnom nacionalnom duhu, bez pretenzija. I upravo to je, po mom dubokom ubeđenju, učinjeno na Velikoj narodnoj skupštini, o čemu svedoči i tačka 3. njene Odluke, kojom se garantuje sloboda, ravnopravnost i napredak svim slovenskim i neslovenskim narodima.

Otkud kritički tonovi, koji će iz srpskog vojvođanskog korpusa početi da stižu ubrzo posle prisajedinjenja?

– Jugoslovenski projekat se realizuje u državu. Ali ta država je već od 1921. i Vidovdanskog ustava – ideološka tvorevina, suočena sa mnogim protivurečnostima koje se ne rešavaju u parlamentu, već činilac njenog očuvanja ostaje samo u ličnosti kralja Aleksandra. To govori o krizi projekta, koja se, posledično, reflektuje i na terenu. Tome treba dodati i poresku politiku, koja je mnogo veći teret prebacila na stanovnike delova zemlje koji su bili pod Austrougarskom. Takva politika jeste bila razumljiva, kada se imaju u vidu svekolika stradanja centralne Srbije, i ljudska i privredna, tokom Prvog svetskog rata, ali je bilo i prekomernosti koje su izazivale revolt. Otuda prvi Jaša Tomić pokreće priču o tome da treba više da se poštuju posebnost, identitet i razvoj Vojvodine, nasuprot pristupu koji je u tom trenutku bio na sceni. Kasnije o tome pišu radikali Joca Lalošević, Daka Popović, demokrata Duda Bošković... Ali tu nema ni trunke separatističkih tendencija, tu se ne radi o antisrpskoj politici, antidržavnoj politici, već je reč jednostavno o neslaganju sa načinima rešavanja prisutnih protivurečnosti, ustavnih, privrednih, kulturoloških... Uostalom, integraciono jugoslovenstvo zapravo je najviše i bilo poštovano upravo u Vojvodini. Fedor Nikić je, recimo, imao časopis „Jugoslovenski dnevnik”, koji je bio izuzetno čitan, a Jugoslovenska nacionalna stranka, jedina koju je kralj Aleksandar nakon Šestojanuarske diktature dozvolio, i to kako bi sprovodila jugoslovensku nacionalnu ideju, na ovom je prostoru imala ubedljivo najjaču podršku.

Načelo „Vojvodina Vojvođanima“ i nacionalni identitet?

– Ni u vreme Somborske rezolucije iz 1932, kada je promovisano to načelo „Vojvodina Vojvođanima”, ni nešto kasnije, kada je doneta Novosadska rezolucija i došlo do okupljanja oko Vojvođanskog pokreta, u kojem je bilo ljudi iz raznih stranaka, niko pojam Vojvođanin ne vezuje za nekakav nacionalni identitet. Položaj Vojvodine za taj krug intelektualaca značio je zapravo dalju emancipaciju i privrednog, i kulturnog i svakog drugog identiteta srpstva u jugoslovenskoj državi. Pri čemu je ta država deo srpskog nacionalnog projekta. Oni, dakle, na Vojvodinu gledaju kao na ostvarenje nacionalne ideje Srba, a ne mimo nje. Zato Joca Lalošević i govori: Ja sam vojvođanski rodoljub i srpski patriota. Dakle, istorijski kontekst parole „Vojvodina Vojvođanima“ je u zahtevu za umerenom decentralizacijom Kraljevine Jugoslavije kao ostvarenja srpske nacionalne ideje i insistiranju na tome da Vojvodina bude u toj državi prepoznata kao samosvojna celina, upravo u cilju jačanja i srpske nacionalne ideje i srpstva u celini. Sredinom tridesetih godina je Nikola Milutinović, tadašnji sekretar Matice srpske, objavio članak „Vojvođanska civilizacija”, ali ni on nije imao nikakve pretenzije u smislu emancipacije nekakve vojvođanske nacionalne ideje. Jer, jednostavno, ne može nacionalna ideja da nastane iz postojećih nacionalnih ideja. Ona može da nastane iz postojećih etničkih identiteta. Ali vi kod naroda na prostoru Vojvodine imate već razvijene nacionalne ideje. S druge strane, istorijski gledano, u temeljima Vojvodine je emancipacija srpske nacionalne ideje do njenog ostvarenja, ne nešto drugo. Naravno, danas može svako da se izjašnjava kako hoće i to je njegovo pravo, ali je nekakav „vojvođanski nacionalni koncept” istorijski neodrživ. On je, zapravo, antiistorijski.

Miroslav Stajić