САША МАРКОВИЋ, ИСТОРИЧАР Војвођански национални концепт је антиисторијски

Објављивање монографије пратила је и серија трибина „Национална идеја Срба Војводине и присаједињење Краљевини Србији 1918. године”, које је професор Марковић у последња три месеца одржао у више од 20 градова, од Ниша и Врања, до Лесковца и Тополе, стављајући фокус у својим предавањима на међусобно прожимање српске националне идеје са једног и другог простора током модерне историје Срба од 1804. па на овамо...

– Сама монографија је заправо покушај синтезе вишедеценијских проучавања историје политичке мисли Срба са простора Војводине, политичких идеја и њиховог прожимања између два светска рата – каже за „Дневник“ проф. др Саша Марковић. –  Заправо, свако од поглавља могло је да буде самостална монографија и можда ћемо ускоро, у првом кораку, управо 1918. години и присаједињењу посветити посебну књугу. Јер, постоје озбиљне студије о појединим тренуцима тог, по мени историјски зрелог доба, али нема њихове синтезе. Истина, као историчари, нерадо се упуштамо у синтезе, зато што се плашимо да дамо тумачења која можда не могу да се уклопе у неки стереотип. Али тада, по мени, нисмо прави историчари. Рецимо, када се говори о чину присаједињења Војводине, само условно се може говорити о сукобу два концепта, првог, пројугословенског, који су заговарали, међу осталим, Васа Стајић и Тихомир Остојић, о уједињењу у заједничку државу преко Народног већа у Загребу, односно преко политичко представништва Словенаца, Хрвата и Срба, који су живели у Аустроугарској монархији; и другог концепта, чији је најистакнутији репрезент Јаша Томић, према којем је једини исправан пут био да се стара Војводина прво присаједини Краљевини Србији, односно да се „најпре обуче српска кошуља па тек онда југословенски шињел”. У основи, оба ова концепта проистичу из развоја српске националне идеје. Јер, не можемо говорити да је у том тренутку пројугословенска идеја – антисрпска. Па и сама Краљевина Србија је Нишком декларацијом донела одлуку да је њен ратни циљ стварање југословенске државе. Из те перспективе, разумљив је и политички и културолошки приступ, по коме је требало да сви јужнословенски народи бивше Аустроугарске монархије заједно уђу у нову државу. Међутим, нестабилна ситуација на терену на простору Војводине одабрала је прагматичније и национално сврсисходније решење, а то је директно присаједињене Србији. 

Када се говори о „нестабилној ситуацији”, није у питању само војни завршетак Великог рата...

–  Нова мађарска држава са грофом Михаљом Карољем на челу покушала је да се одрекне свега што је до јуче радила. До тада је влада у Пешти водила империјалну националистичку политику према немађарским народима, а пре свега Србима. Таква политика је била неодржива. Наравно, српски интелектуалци су упозоравали да је у питању чиста перфидија чији је циљ да се задржи контрола над целим простором негдашње Угарске. Али упркос томе, гроф Карољ успео је да потпише уговор са Антантом. Према том документу, војна Антанта је требало да дође у „јужне крајеве”, али да административно они остану унутар Угарске. На терену је то практично значило да би остали дотадашњи органи власт, а то ни у ком случају српски народни одбори, који су у међувремену формирани, нису хтели да прихвате. А нису хтели ни Буњевци, Румуни, чак ни Немци, који су такође били дискриминисани... Управо стога је била потребна снажна војно-политичка и дипломатска подршка Краљевине Србије, да се тај проблем превазиђе. И подршка је стигла у виду Дринске и Моравске дивизије. Наравно, српска идеја у том тренутку јесте била егзалитарна. Не можете ви да забраните народу, који чека испуњење снова још од 1690, да у томе не учествује емотивно. А при томе је Србима укинута 1912. и црквено-школска аутономија, раније и политичко-територијална, добијена стварањем Српског Војводства... Дакле, све што је требало да Србима омогући очување идентитета, укинуто је. И емоције су итекако биле присутне. Уосталом, није ни могуће из патриотизма избацити емоције, али треба их неговати у одмереном и културном националном духу, без претензија. И управо то је, по мом дубоком убеђењу, учињено на Великој народној скупштини, о чему сведочи и тачка 3. њене Одлуке, којом се гарантује слобода, равноправност и напредак свим словенским и несловенским народима.

Откуд критички тонови, који ће из српског војвођанског корпуса почети да стижу убрзо после присаједињења?

– Југословенски пројекат се реализује у државу. Али та држава је већ од 1921. и Видовданског устава – идеолошка творевина, суочена са многим противуречностима које се не решавају у парламенту, већ чинилац њеног очувања остаје само у личности краља Александра. То говори о кризи пројекта, која се, последично, рефлектује и на терену. Томе треба додати и пореску политику, која је много већи терет пребацила на становнике делова земље који су били под Аустроугарском. Таква политика јесте била разумљива, када се имају у виду свеколика страдања централне Србије, и људска и привредна, током Првог светског рата, али је било и прекомерности које су изазивале револт. Отуда први Јаша Томић покреће причу о томе да треба више да се поштују посебност, идентитет и развој Војводине, насупрот приступу који је у том тренутку био на сцени. Касније о томе пишу радикали Јоца Лалошевић, Дака Поповић, демократа Дуда Бошковић... Али ту нема ни трунке сепаратистичких тенденција, ту се не ради о антисрпској политици, антидржавној политици, већ је реч једноставно о неслагању са начинима решавања присутних противуречности, уставних, привредних, културолошких... Уосталом, интеграционо југословенство заправо је највише и било поштовано управо у Војводини. Федор Никић је, рецимо, имао часопис „Југословенски дневник”, који је био изузетно читан, а Југословенска национална странка, једина коју је краљ Александар након Шестојануарске диктатуре дозволио, и то како би спроводила југословенску националну идеју, на овом је простору имала убедљиво најјачу подршку.

Начело „Војводина Војвођанима“ и национални идентитет?

– Ни у време Сомборске резолуције из 1932, када је промовисано то начело „Војводина Војвођанима”, ни нешто касније, када је донета Новосадска резолуција и дошло до окупљања око Војвођанског покрета, у којем је било људи из разних странака, нико појам Војвођанин не везује за некакав национални идентитет. Положај Војводине за тај круг интелектуалаца значио је заправо даљу еманципацију и привредног, и културног и сваког другог идентитета српства у југословенској држави. При чему је та држава део српског националног пројекта. Они, дакле, на Војводину гледају као на остварење националне идеје Срба, а не мимо ње. Зато Јоца Лалошевић и говори: Ја сам војвођански родољуб и српски патриота. Дакле, историјски контекст пароле „Војводина Војвођанима“ је у захтеву за умереном децентрализацијом Краљевине Југославије као остварења српске националне идеје и инсистирању на томе да Војводина буде у тој држави препозната као самосвојна целина, управо у циљу јачања и српске националне идеје и српства у целини. Средином тридесетих година је Никола Милутиновић, тадашњи секретар Матице српске, објавио чланак „Војвођанска цивилизација”, али ни он није имао никакве претензије у смислу еманципације некакве војвођанске националне идеје. Јер, једноставно, не може национална идеја да настане из постојећих националних идеја. Она може да настане из постојећих етничких идентитета. Али ви код народа на простору Војводине имате већ развијене националне идеје. С друге стране, историјски гледано, у темељима Војводине је еманципација српске националне идеје до њеног остварења, не нешто друго. Наравно, данас може свако да се изјашњава како хоће и то је његово право, али је некакав „војвођански национални концепт” историјски неодржив. Он је, заправо, антиисторијски.

Мирослав Стајић