Slobodan Šnajder i Laslo Vegel pred publikom
Romani „Doba mjedi” Slobodana Šnajdera i „Nesahranjena prošlost” Lasla Vegela, dva izdanja novosadske „Akademske knjige“, predstavljeni su na brodu „Cepelin“ u prisustvu oba autora, uglednih književnika, i dugogodišnjih poznanika, što je u ovim pandemijskim vremenima doprinelo utisku o pravoj ekskluzivnosti te književne večeri.
Razgovor je vodila književna kritičarka Vladislava Gordić, koja je istakla da se oba pisca prepoznaju kao autori čije opuse već i kvantitavino nadmašuje kritička recepcija o njihovim delima. O romanima, ali u dobroj meri i njihovim autorima, budući da se radi o autobiografskim delima, govorili su pisac Radoslav Petković i reditelj Želimir Žilnik.
Vegelov roman „Nesahranjena prošlost“, objavljen 2019. u prevodu Arpada Vicka, već u podnaslovu upućuje da je to autobiografsko delo. Počinje s danom autorovog rođenja, opisuje istoriju tri generacije Vegela.
Ličnu istoriju, ali i onu koju su stvorila burna vremena u dva turbulentna veka u Evropi, opisuje i Slobodan Šnajder u romanu „Doba mjedi“, objavljenom prvi put 2015. u Hrvatskoj, a sada prvi put i u Srbiji. Primećujući da se u osvrtima na ratove uglavnom piše o posttraumatskim posledicama, Radoslav Petković je napomenuo da će nam u romanu „Doba mjedi“ biti rečeno mnogo o predtraumatskim stanjima, o nerođenom biću, koje ne zna da li će mu nasumičnost istorijskih događaja zapravo ikada dozvoliti da zakorači u život.
Petković se poslužio rečenicom „Tako je moj otac odbauljao u socijalizam“ iz autobiografskog Vegelovog romana, smatrajući da se reč odbauljao savršeno odnosi na junake i Vegela i Šnajdera, jer oni zaista bauljaju kroz udarce istorije, trudeći se da se nekako sačuvaju. Junake ovih romana, kako dodaje Petković, u velikoj meri muči i pitanje moralnog izbora. Ukazujući na to, Petković naveo da je najherojskije delo junaka „Doba mjedi“ Kempfa bilo prebeći, promeniti stranu u ratu. To zahteva veliku hrabrost, ističe Petković, uz iznesenu konstataciju da Šnajder deheroizuje svog junaka.
- S velikim interesovanjem sam uzeo da čitam Vegelovu knjigu, i već posle nekoliko odeljaka imao sam utisak da se radi o jednom delu koje je direktno i hrabro. Vegel je pisao bez rukavica, o sebi, svojoj familiji, i razume se, o manjinskoj mađarskoj zajednici u Vojvodini. Pisao je ovom našem gradu, o Novom Sadu, o Srbobanu, ovim prostorima, i pisao je praktično o istoriji koju smo mi stariji, zajedno sa njim, na neki način prolazili – izneo je reditelj Želimir Žilnik svoje utiske, dodajući da je zbog toga još pažljivije čitao ovaj Vegelov roman.
I sam svedok svega što je nastajalo, dešavalo se, i nestajalo u Novom Sadu, Žilnik se prisećao rada na Tribini mladih sa Vegelom, tadašnjih događaja, ljudi koji su oblikovali kulturni život, i atmosfere koja je proizvela, između ostalog, i avangardni časopis „Uj simpozion“ koji je pomenuo. S ličnim uvidom u ono o čemu Vegel pripoveda, Žilnik je pomno čitao njegov roman.
Na jedan vrlo literaran način, kako Žilnik primećuje, Vegel je faktički u svoju biografiju uključio i prethodne tri generacije svojih deda i baba, svojih roditelja, i svoju generaciju. Čitajući o tome, Žilnik primećuje da mi kao većinska nacija nijednom nismo bili svesni koliko su ti naši sugrađani faktički bili duboko obeleženi. Tri generacije Vegel je pratio kroz različita istorijska razdoblja, kako objašnjava Žilnik, od sloma Austrougarske, preko formiranja Kraljevine Jugoslavije, i potom dolaska Hortiijeve vojske, pa partizana na vlast, što se sve reflektovalo na položaj mađarske manjinske zajednice, na nimalo lak život u dva jezika i dve kulture, u takvim okolnostima, da bi manjinska zajednica doživela da, posle rata, bude u ravnopravnom položaju s ostalima. Neverovatni lokalni zemljotresi, kako ističe Žilnik, prelaze preko tog mikrosveta koji Laslo Vegel fantastično opisuje.
- Čitajte Vegelovu knjigu, ona je sve zanimljivija, sve aktuelnija, sve zanimljivija i sve kritičnija prema ovom momentu u kome sada živimo ne samo mi u Srbiji nego faktički ceo bivši Istočni blok koji je toliko otišao nazad, da već počinje da se diskvalifikuje u svetu – poručio je Žilnik publici, a Vegelu da, posle njegove knjige, kada zatvori oči, može da ga, bez kompleksa, vidi rame uz rame sa Tišmom.
Šnajderov roman „Doba mjedi“ je, kako je podsetila Vladislava Gordić, u Hrvatskoj najčitaniji, i među najpozajmljivanijim je knjigama u tamošnjim bibliotekama. Doživeo je tri izdanja u Hrvatskoj, ali, kako je pomenula Vladislava Gordić, Šnajder je najviše čeznuo sa srpskim izdanjem, i evo ga sada pred ovdašnjim čitaocima.
- Puno prije nego je knjiga postala međunarodno poznata, prva promocija je bila na fakultetu kod vas, u Novom Sadu. Tome je šest godina.Ta deca su već profesori. Oni su se tako dobro spremili za tu promociju. Ja ću vam reći da je tu rečeno nekoliko stvari koje nig?e, pa ni u kritikama holandskim, francuskim, nisu takli. Javni život „Doba mjedi“ je počeo u Novom Sadu na fakultetu, tako da sada kao da se nešto zatvara – rekao je Slobodan Šnajder na ovoj „novoj“ promociji.
Za jedno od pitanja koje otvara njegov roman, Vegel kaže da je problem koji postoji u ovom delu Evrope, i u Srbiji, a to je nesahranjena prošlost.
- Nikad se prošlost ne sahranjuje dostojanstveno i milo. Mi to ne činimo. Sve ostaje polovično, nedorečeno, nezavršeno, i onda se to vraća. Ali, da citiram Marksa, istorija se prvo događa kao tragedija, a onda kao farsa, a mi sad živimo u toj farsi - naveo je Vegel.
Možda će se naći jedan mladi talenat koji će napisati razgovor između Šnajderovog Kempfa, i Vegelovog dede, jer imaju jako sličnu sudbinu, kako smatra Vegel, objašnjavajući da je Kempf bio izložen vihorima istorije, i trudio se samo da preživi, kao i njegov deda.
- Mislim da je to ta naša sudbina, kojoj smo izloženi, toj zaista kontroverznoj istoriji. Nema nijedne generacije ovde na ovom tlu, ne samo u Srbiji, nego i u Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj, koja to nije prošla. Nijedna generacija nije uspela da dovrši svoj istorijski posao, nije mogla da vidi kakve su to iluzije. Nijedna generacija nije ništa završila, sve je ostalo polovično, sve je prekinuto. I to nije samo pitanje revolucije, nego ima neke jače sile, koja sprečava da se nešto dovrši, završi. Ili to nije možda sila. Možda mi nemamo Antigonu, koja ima hrabrost da kaže vlastima: Ja ću sahraniti svoga brata. I, ako bih ukratko hteo da definišem šta sam ja hteo uvek u životu, onda sam uvek hteo da kažem: Ja ću sahraniti svoga brata – ovim rečima je Vegel, uz veliki aplauz, završio književnu promociju dva značajna autora i njihovih romana.
N. Pejčić