„Fatalna farma” na Bitefu – na ivici budućnosti

A Strašila, kao likova, ima pet, u predstavi „Farm fatal“ u režiji Filipa Kena, Vivarium studija (Francuska) i Minhner Kameršpile (Nemačka). Ili, u slobodnom prevodu, „Fatalna farma“.

Iako je prilično zavodljivo reći da su se autori u naslovu poigrali sa zvučnošću, na primer, filma „Fam fatal“ Brajana de Palme, nekako bi, bar na našem jeziku, još više odgovarao naslov „Fetalna farma“. Jer, pet Strašila predstavlja čitav pokret ljudi kao seme za tlo čija plodnost neće zavisiti od herbicida, pesticida, fungicida, traktora, mašina... To seme je, istini za volju, izborom Strašila za glavne junake, više prikazano kao slama, ali pojavljuje se tu i misteriozno jaje, još misterioznije živuljke za koju do kraja ne znamo ni je li živa, odnosno, šta to jaje nosi.

Zvuči čudno? Pa, da! Predstava je krajnje neobična, blesava i sva u nekim specifičnim uglovima. Na primer, Strašila su postali farmeri-aktivisti, zato što su ostali bez posla, jer nema više ptica. Više nema ptica jer nema više insekata. Za buba-švabe i komarce možda ko još mari, ali pčele, e, njih valja čuvati. Ali, Strašilima to ne polazi za rukom...

Alegoričnu priču (svaka sličnost sa „Čarobnjakom iz Oza“ Frenka Bauma neka bude slučajna), prati fantastična teatralnost i izvedba koja nam govori, bez utiska da se gradivo ponavlja – kako se već dugo na skrajnutim imanjima Evrope, pa i Srbije, okupljaju grupe ekološki osvešćenih ljudi koji „propovedaju“ kraj takozvanih monokultura. Zemlja je iscrpljena, biljke, životinje, ljudi, nema čistog vazduha, sve izdiše.

Koji nivo angažmana uspostavlja predstava iz Pariza i Minhena? Na nivou umetničkog diskursa, osim sirove bajkovitosti priče, jedan svež i originalan pozorišni jezik, sastavljen od besprekornog, „frankenstajnskog“ izgleda i pokreta aktera, umilnosti njihovog zvuka, glasa prošuštenog kroz filtere, pa i muzike uživo na sceni, hibridne, višemedijske likovnosti, različitih i raznorodnih materijala uklopljenih u scenografsko-kostmografsko jedinstvo prijatno za oko... Sve smišljeno ne samo da se dopadne, nego i da provocira tu dopadljivost savremenim imperativom estetike kao komercijalne kategorije. Otud i nešto više angažmana, autoironijskog. Da, mi (Strašila), znamo da smo u pozorištu, znamo da je parodično propagirati ultra-pankerski slogan „No fjučur“ intoniranjem Lenonove „Imeyin“, mi smo naivna deca koju će GMO industrijalci isprašiti zajedno sa pčelama sa ove planete, pogotovo ako su one, kao u predstavi, iz Valonije... Ali, to nas ne sprečava da i dalje mašemo ručicama, lelujamo na vetru, slušamo glasnu muziku, pokažemo srednji prst tamo gde treba, ne samo u pozorištu. Ako smo Strašila, jesmo li bez m... Mozga?

A kad prestanete da se divite lepoti i uključite m... Pucali bi, a ne pevali, od besa, stida, tuge. I napred i nazad. Možda se zato na licima izvođača, pri poklonu nakon predstave, jasno moglo videti iznenađenje glasnim uzvicima oduševljenja i podstreka. Kao da su se pitali: „Šta smo to uradili?“, „Zar i vama trebaju Strašila na sceni, umesto u poljima?“     

Igor Burić