Hana Hegedušić: Gluma zatvorenih očiju

Poznata je i po nizu uloga u popularnim televizijskim serijalima, kao i na filmu. Voli da peva i glumi glasom u crtanim filmovima. 

„Pazi na prazninu“ i naslovom privlači pažnju, a ubirajući nagrade u Nišu, predstava je i  potvrdila neobičnu vrednost. Kako je doživljavate vi iznutra?

- To je autorski projekat mladog, talentovanog kolege, glumca Romana Nikolića iz Dubrovnika. On se bavio svojim zamislima, progovarao o pitanjima koja ga se tiču kao čoveka. On je to nama tako i prezentovao, a zapravo smo progovorili o predrasudama, koje nas sve muče. Šta god vidimo, imamo o tome neku predrasudu. O boji košulje, cipela, načinu na koji se češlja... Mi već imamo neko mišljenje o tome koje nas ograničava u životu. A ograničava i druge da nam se predstave u svetlu kojim sjaje bez naših predrasuda. Ja sam više radila klasično pozorište i poslednjih par projekata koje sam radila sa mladim rediteljima otvorili su mi novi prostor u kojem učim.

Koje su to predrasude oko kojih ste se koncentrisali u predstavi?

- Nismo adresirali na konkretan plan. Odnosi se na sve one koje se tiču boje kože, nacionalnosti, seksualne ili rodne opredeljenosti... Znači, one s kojima se naše društvo danas sreće.

Šta mislite zašto do njih dolazi?

- Ne znam. Ali, možda je to naš mehanizam zaštite. Uvek u drugome vidimo nešto što nas plaši, što nam je nepoznato i drugačije, pa se osećamo sigurnije u svom svetu.

Kakve još predstave igrate na repertoaru Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu?

- Mi smo pozorište koje neguje kajkavski dijalekat, tako da naše predstave uglavnom počivaju na toj literaturi. „Matijaš grabancijaš dijak“ Tituša Brezovačkog, u režiji Krešimira Dolenčića bila je poslednja predstava koju smo radili. To je lektira na kajkavskom, koji je jako težak, ali daje posebnu čar pozorišnoj igri. I meni koja sam kajkavka, mada iz Zagreba, a nakon više od deset godina u Varaždinu počalo mi se otvarati to „kajkavsko uho“. Osim kajkavskog, znamo raditi i Krležu...

Šta volite da gledate u pozorištu?

- Jako volim da vidim zajedništvo ansambla. Nije mi uopšte bitno je li to tragedija, komedija, novo, staro, savremeno, ako mogu da uživam u tome što svi igraju jedni za druge, sa sinergijom.

Kao glumica imate dosta iskustva u ulogama na filmu, serijama. Kako tu vidite razliku i sličnost u angažmanima glumačkih veština?

- Osim što sam ponosna na mjuzikle koje sam radila, jer je mjuzikl za mene kraljica teatra, koja spaja ples, pesmu, glumu, što se tiče filmova i serija, reč je samo o drugoj vrsti koncentracije. Ne ide se od početka do kraja, nego se jedna po jedna scena ponavljaju dok se ne snimi sve kako valja. Malo se odmorim od pozorišta kad snimam, pa me to obogati, ali i obrnuto. Puno mi znači da radim različite stvari. Pevam u bendu i sinhronizujem crtane filmove. Biti u studiju sa slušalicama mi je takođe velika ljubav.

Glumite i zatvorenih očiju, ako bismo se mogli tako našaliti.

- Inače sam akustični tip. Ja i kad gledam predstavu ponekad zatvorim oči, jer me zanimaju zvučne vibracije i jako sam osetljiva na to. Uvek zapamtim foničan glas. Glumcima je i telo instrument, ali preko glasa možemo stvoriti sliku, takođe.

Tekst i foto: Igor Burić