Uz gostovanje legendarnog Plasida Dominga u Srbiji: Moć emocija

I to ne samo kao dramskog tenora (danas i baritona), dirigenta, direktora i umetničkog rukovodioca nekoliko vodećih operskih kuća u svetu, već i kao beskrajno posvećenog promotera mladih izvođača, pa i onih još „poletaraca“, koji su još na početnim stepenicama tek smešećih karijera. O njegova četiri nastupa u Beogradu (dva puta na operskoj sceni, dva puta na koncertnom podijumu), mogu svedočiti samo retki ljubitelji muzike, s obzirom na to da se ona protežu na pola veka od osam decenija Domingovog neverovatno bogatog i uzbudljivog života, od rodne Španije, preko stasavanja u Meksiku, do osvajanja Amerike, Evrope i ostalih kontinenata.

Kao i na koncertu u Kombank areni, decembra 2014, ovog septembra su ga pratili i odlično s njim sarađivali veoma pripremljeni, fleksibilni i motivisani muzičari Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije,koje je sada, pred prepunim auditorijumom Stadiona „Tašmajdan“ vodio gost - dirigent Dijan Čobanov, sve češće prisutan na našim pozornicama. Poznato je da već niz godina, Plasido Domingo, decenijama potpuno jedinstven tenor, upravo besprimerne vokalno-glumačke ekspresivnosti i transformacije, kreira uloge baritonskog faha. I u tim novim partijama osvaja glasom još uvek izrazito lepe boje i dramske snage, koji je pri tome i dalje dovoljno pokretljiv i nosiv. A ono što im daje posebnu čar jeste, pored srčanosti i iskrenosti predavanja i što taj glas, iako prilagođen baritonskom registru i opsegu, još uvek poseduje kvalitete pa i tembr dramskog tenora, a to interpretacijama daje drugačiji kolorit i izražajnost. Pevački i stilski doterano, ali i s ogromnim glumačkim darom, i bez, kako bi se u njegovim godinama moglo očekivati, forsiranja, u prvom delu koncerta upoznao nas je s likom tajanstvenog Hamleta Ambroaza Tomaa, patriotom Šarlom Žerarom iz Đordanovog „Andrea Šenijea“ i strastvenim grofom Lunom iz Verdijevog „Trubadura“, odreda velikim baritonskim rolama. U drugom se, s pođednakim žarom, pozdravljen ovacijama, posvetio i popularnijim i melodijski vrlo prijemčivim pesmama Meksikanca Augustina Lare i Španca Pabla Sorozabala.

Na ovakvom koncertu uobičajeni su i gosti, a na Domingovom su to bile dve sopranistkinje i tek desetogodišnja saksofonistkinja Kristina Vasić, jedna od najmlađih zvezda očekujućeg, veoma obećavajućeg uspona. Prva se ogledala Italijanka Ana Piroci, pevačica izuzetne dramske snage i sugestivnosti, opsežnog vokalnog volumena i sigurnosti, koja se u svim aspektima blistavo, prvenstveno ogromnim dramskim nabojem predstavila kao Verdijeva volšebna Ledi Magbet i dostojanstvena Madlen de Koanji („Andre Šenije“). Potom i u lirskom izdanju kao proosećana Laureta iz Pučinijevog „Đanija Skikija“, a naročito je, pouzdana i intonativno besprekorna, plenila i kao srčana Leonora, u duetu s Domingom kao grofom Lunom ostvarivši maestralno tumačenje.

S naročitom znatiželjom, ali i ponosom, očekivali smo izlazak na scenu naše mlade, sve češće i u inostranstvu angažovane sopranistkinje Marije Jelić, koja se, sudeći po pohvalnim napisima u štampi sigurno razvija i stiče iskustva i na međunarodnoj sceni, kao i kod kuće, u Beogradu i Novom Sadu. Pokazujući i učešćem u ovom velikom kulturnom događaju da je na dobrotrasiranom putu u odlično osmišljenoj, vođenoj i podržanoj karijeri, Jelićeva je osvajala svežim, čistim, lepim, pažljivo fraziranim, dinamički fino nijansiranim , preciznim u visinama, lirskim glasom, muzikalnom raspevanošću i prirodnom uživljenošću u likove koje oživljava, mladalačkim elanom se uklapajući u sklad s orkestrom. Visoka doživljenost i predanost tumačenja zračila je pođednako iz arija nesrećne Eleonore iz Verdijeve „Moći sudbine“ i krhke ali i hrabre Ćo-Ćo-San iz Pučinijeve „Madam Baterflaj“, te šarmantne i ustreptale Leharove Đudite. Veštu pratnju, ali i vodeću ulogu u kreiranju jedinstvenog muzičkog toka, sigurnom rukom i prirodnim gestom obezbeđivao je i kontrolisao minuciozni i spretni bugarski dirigent mlađe generacije Dijan Čobanov, naročito ističući vrednost Simfonijskog orkestra RTS-a u Uvertiri za „Moć sudbine“, odnosno Intermecu iz Maskanjijeve „Kavalerije rustikane“.

Divnu emociju koncertu dodala je i svojim lepim, upravo dirljivim, delikatnim i nenametljivim doprinosom mala saksofonistkinja Kristina Vasić, koja se srčano borila sa, za njene fizičke snage još teško obuzdavanom, prejakom orkestarskom yez – sekcijom u solističkoj partiji Elingtonovog legendarnog „Karavana“. Takođe, i Domingovi dueti sa svakom gošćom koncerta, kao dodaci ovom, u svim aspektima prekrasnom događaju, u kom su se, na večeri pod nebeskim zvezdama, burno aklamirane i izazivane, u punom sjaju iskazale, pored inspirativnog legendarnog umetnika i sve tri, veličinom njegove ličnosti snažno inspirisane, blistave solističke zvezde.

Marija Adamov