Vidoje Putić (15), plivač: Govorili su mi da ništa neće biti od mene

Tim sportom se bavi već 11 godina i trenutno trenira u klubu „Arena” gde je, konačno, imao priliku da pokaže sav svoj kapacitet. Tako je na nedavno održanom maratonu na otvorenim vodama u Bačkoj Topoli, u kategoriji od 14 i 15 godina, osvojio prvo mesto u trci na tri kilometra (za 45 minuta), a treće mesto u apsolutnoj kategoriji. Takođe, na vojvođanskom takmičenju je osvojio drugo mesto na 1.500 metara, te se sad priprema za državno koje će se održati u Nišu za dve nedelje.

Plan mu je da ode na Evropsko prvenstvo, ali i da postane deo naše reprezentacije. Da bi uspeo u svemu tome, potrebno mu je i razumevanje u školi, naročito sad kad krene u srednjoškolske vode.

- Kad sma bio mali, hteo sam na vaterpolo, ali sam ostao na plivanju, svidelo mi se, tako samo ođednom - počinje svoju priču perspektivni Vidoje, koji najviše voli da pliva delfin i kraul, na sto metara, a može i na 400 i duže.

Je l’ naporno? Kako uspevaš da sve izdržiš? Šta te motiviše da ne odustaješ?

- Jeste. Dosta stvari me motiviše, uglavnom želim da otplivam što bolje vreme kako bih ušao u reprezentaciju. Mislim da sam na vojvođanskom takmičenju i otplivao normu za reprezentaciju, na 1.500 metara.

Kakav je osećaj pre nego što treba da uskočiš u vodu?

- Zavisi, kad plivam trke s malom razdaljinom, to me i manje stresira. A kad plivam na duže, onda je veći stres, imam tremu, naročito kad plivam na većim takmičenjima.

Koliko je teško sve to iskontrolisati?

- Samo dok ne skočim u vodu. Kad skočim, sve prođe, jer tad razmišljam samo o trci.

Stvarno? „Išamara” te voda i samo plivaš... A kad završiš trku?

- Uglavnom ni ne mogu da razmišljam, samo izađem i sednem. Kasnije me sve stigne.

Kako uspeš da otplivaš tri kilometra?!

- Ne znam, plivam, pa koliko otplivam. Plivao sam pored drugara i onda smo se takmičili.

Kako izgledaju tvoji treninzi?

- Imamo teretanu, a nekad radimo i suve treninge, laganije, pre ulaska u vodu.

Videla sam tvoje slike od pre godinu, dve... Koliko si se samo izdužio, porastao... Primećuješ li ti sve te promene na sebi?

- Primećujem. Uglavnom brže rastem. Pre mesec dana sam bio 1,75 metara, moj tata je 1,77, a sad sam viši od njega.

Stvarno, za samo mesec dana? Ti baš rasteš u vodi...

- Non-stop sam tanak. Prilagodim se svojoj visini i onda naglo opet porastem.

I onda stalno moraš da jedeš... Možeš li da se zasitiš? Znam da, oni koji treniraju plivanje, uvek su gladni, voda ih baš iscrpi.

- Kad imam po jedan trening na dan, onda nisam toliko gladan, ali kad imam dva, onda posle drugog mogu da pojedem tri obroka u jednom.

A koliko si psihički sazreo uz plivanje?

- Kad sam bio u prošlom klubu, niko me nije primećivao uopšte. Bilo mi je teško da se „saberem” u glavi, jer su mi govorili da od mene neće ništa biti. Kad sam prešao u „Arenu”, samo sam „eksplodirao”. Čim me neko primećuje... Ranije sam uvek bio zadnji, a sada ulazim i u finale na većim takmičenjima, budem apsolutni u kategoriji.

Koja ti disciplina najviše prija?

- Najviše volim delfin na 100 metara, to mi je omiljeno jer je teško i treba mnogo snage da bi se izdržalo, a mora sve da se ide maksimalno brzo. Zanimljivo mi je kad se trkam. Interesantno mi je i na 800 i 1.500 metara, jer ako zaostanem ranije, mogu kasnije da se vratim.

Koji su ti lični rekordi?

- Na 1.500 metara mi je 19 minuta i 16 sekundi, na 100 metara delfin mi je minut i osam sekundi, na 200 delfin mi je dva minuta i 52 sekunde, a na 100 kraul mi je minuta i četiri sekunde.

Imaju li drugari razumevanja za tvoje obaveze, da li te podržavaju?

- Podržavaju me, a razumevanja i imaju i nemaju. Non-stop me zovu napolje, a ja ne mogu da izađem. Pa im nije jasno kako ne mogu, zašto ne bih propustio jedan trening i tako...

Šta radiš u slobodno vreme?

- Odmaram, ležim, budem na telefonu, a ponekad i sednem za računar.

Koliko moraš da se čuvaš da se ne bi povredio?

- Mnogo! Jako se bojim da se ne povredim, pogotovo sad na kraju.

Da li su mladi danas osvešćeni po pitanju bavljenja sportom?

- U mojoj školi, što ja znam, jako malo njih trenira bilo koji sport, a kamoli da se bave profesionalno. Valjda svi samo uče, ali mislim da treba makar rekreativno da se bave nekim sportom.

L. Radlovački