Pavićeva drama premijerno izvedena u KC Svilara: Juče, zauvek i sutra

Drugim rečima, da li je ovo drama pogodna za izvođenje na sceni ili za čitanje, kazivanje u nekom salonu ili na privatnoj zabavi. Posebno, zato što je Pavić odabrao baš one delove romana koji su najliričniji, tj. koji predstavljaju poeziju princeze Ateh. Centralni deo drame čini glavno jelo „Petkutin i Kalina“, a glavni događaj koji se odigrava na pozornici antičkog teatra na obali Dunava jeste bađuovskim jezikom govoreći „scena za dvoje“, dok publiku čine seni davno preminulih. Glavni cilj ovog susreta jeste da Avram Branković, koji je stvorio Petkutina očitavši mu 40. Psalam, prevari i žive i mrtve da mu je sin pravi čovek, mada je rođen bez majke. U Hazarskom rečniku ogled je uspešno završen, kao i u drami, s tim da drama ima tri različite završnice čija se razlika sastoji prvostepeno u tome da li su u večnosti, životu i smrti Petkutin i Kalina ostali zajedno.

Adaptacije Pavićevih drama iziskuju kamernost ili intimniji prostor, bilo da se radi o neodredljivom prostoru večnosti i duše (Zauvek i dan više), krevetu (Krevet za tri osobe) ili kupatilu (Svadba u kupatilu). Otuda je scena Kulturne stanice Svilara u Almaškom kraju Novog Sada možda najadekvatniji prostor za izvođenje predstave Zauvek i dan više. Ne samo da su se svilarstvom Novosađani bavili od 1770. godine, već trovekovni duh mesta ima auru ezoteričnosti i misterioznosti, što u potpunosti odgovara okultističkim sklonostima Pavićevog Avrama Brankovića (1651–1689). Predstava je realizovana zahvaljujući glumcima Dramske sekcije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u režiji Nine Stokić (rođ. 1996). Lep entuzijazam mladih ljudi dobio je na težini ozbiljnim pristupom i pripremom cele ekipe. Iako bez finansijske podrške, predstava je bila uspešna zahvaljujući velikoj energiji, volji i mašti. Desio se jedan od onih srećnih momenata kada kap kreativne vode oživi jerihonsku ružu književnog dela. Predstava Zauvek i dan više se 3. jula 2021. prvi put odigrala u Srbiji i na srpskom jeziku. Prvi put je igrana 2000. godine u Kamernom teatru Voronježa, a u režiji Mihaila Bičova; zatim 2002. u Moskovskom umetničkom akademskom teatru Čehova u režiji Vladimira Petrova; 2004. u Narodnom teatru Bitolja, a režiji Martina Kočovskog; 2006. u Rodopskom dramaskom teatru „Nikolaj Hajtov“ u Sofiji, koju je režirao Krasimir Rankov i 2018. godine u Penzi (Rusija) i adaptaciji Marine Livinskaje.

Ubedljivosti predstave može se reći da doprinosi želja glumačke ekipe, pretežno studenata sa Odseka za srpsku književnost, da razumeju Pavića, a za to nije dovoljno samo čitati, već otvoriti „oči uma i srca“. I to se oseća na sceni, u zasenčenim očima svih glumaca, u kostimima, rekvizitima i režiserskim dopisivanjima Pavićevih didaskalija. Nina Stokić je, naime, uvela lica tri naratorke (Tijana Babić, Nevenka Crnjanski i Isidora Todorović), koje imaju funkciju korifejki i u kojima se prepoznaju Suđaje. Ne samo da klupko crvenog konca upućuje na ovu asocijaciju, već svaka glumica ima punđu povezanu crvenom, zelenom i žutom vrpcom. Tako je osetljivom posmatraču dato do znanja da je sudbina likova iz Crvene, Zelene i Žute knjige Hazarskog rečnika preneta i u ravan drame. Kao da svaka knjiga ima svoju sudbinu, koja tek kao celina u kojoj se rukavci priča ukrštaju tvori Sudbinu Adama Ruhanija ili Kadmona, koja na sceni zemaljskog života postaje saglediva kroz Petkunina. Drugi efektni momenat tiče se najpre horor scene kanibalizma u antičkom teatru, koja je posredovana ritmičkim udaranjem o pod, tamnim maskama, šapatom i ehom glumaca koji se približavaju i opkoljavaju Petkutina i Kalinu.

Estetizovan je i obred Kalininog venčanja, u ključu tradicionalne srpske kulture i obrednih narodnih lirskih pesama („Oj, ti zrno 'šenično“), čega nema u Pavićevoj drami, ali je u saglasju sa njegovom poetikom. Takođe, predstava se završava muzikom iz poznate pesme „Juče“ (Bitlsi), koja tematsko-motivski korespondira sa dramom, simboličkim paljenjem sveća i njihovim gašenjem pred aplauz. Kao da dojučerašnji rastanak između Duše i Tela, odigran u prostoru večnosti, traje sve dok Kalina svojom ljubavlju ne oblikuje čoveka od Petkutina. Da je Kalina zemaljski lik Duše može se naslutiti iz sličnih haljina u boji kože koje nose glumice (Ljiljana Vrekić i Emilija Popović) i njihovog udvojenog glasa kada se pod maskama u antičkom teatru i Duša i Kalina obraćaju Petkutinu iz sveta senki.

Predstava Zauvek i dan više funkcioniše kao pozorišna interpretacija Pavića i kao neobični oblik savremenog tumačenja i reaktuelizacije njegovog dela. Bez interesa i čista srca čitaoci-glumci su od njegovih reči stvorili meso, kako je pisac ushićeno izjavio nakon predstave Hazarski rečnik (2002), koja se pre skoro dvadeset godina igrala u Novom Sadu, u režiji Tomaža Pandura (1963–2016).

Jelena Marićević Balać