Susreti: Akademik Goran Petrović, pisac

Žiri ove nagrade svrstao ga je među najčitanije i najprevođenije srpske pisce svoje generacije. Kao pripovedač i romanopisac Petrović se, po oceni žirija, izdvojio po snažnom književnom daru, oslonjen na pripovedačku tradiciju, a istovremeno u najboljem smislu je moderan, pisac bogate narativne imaginacije, majstor stila, jezika i kompozicije. Posao pisca uzdizao je i dok je u kraljevačkoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ uspešno radio desetak godina. I kao bibliotekar i kao urednik poznate edicije pesničkih knjiga i časopisa „Povelja“ uzdizao se kao pisac. Sad je u stručnom savetu Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti, navedeno je u obrazloženju žirija.

Objavio je knjigu kratke proze Saveti za lakši život, romane Atlas opisan nebom, Opsada crkve Svetog Spasa, Sitničarnica „Kod srećne ruke”, zbirke pripovedaka Ostrvo i okolne priče, Bližnji, Razlike, zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu, dramu Skela, novelu Ispod tavanice koja se ljuspa, zbirku eseja Petraživač.

Primajući nagradu na svečanosti upriličenoj povodom dana Biblioteke Petrović je ukazao na svoju vezanost za Maticu srpsku. Setio se studentskih dana kada je redovno odlazio u tadašnju Antikvarnicu Matice srpske u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu i uzimao Letopis Matice srpske i svaki put bi pročitao po jednu priču, tako da je prolazilo i po mesec dana dok ga celog ne pročita. Kada se 1986. zaposlio podigao je i prvi kredit da bi kupio Rečnik Matice srpske. Prvi put objavio je priču u Letopisu Matice srpske i kako je rekao, zamišljao da neko možda tada u Antikvarijatu s nogu čita upravu tu njegovu priču. Za svoju prvu knjigu kratke proze “Saveti za lakši život” kaže da nije imala nekog velikog ođeka u javnosti.

– Svakom piscu znači nagrada, a za mene je ova posebna jer mislim da sam počeo u Matici srpskoj gde je objavljena moja druga knjiga za koju se čulo. Roman “Atlas opisan nebom” izašao je 1993. pod uredništvom Judite Šalgo, koja nažalost već dugo nije sa nama – kaže Petrović.– I moje prvo književno veče održano je u Matici srpskoj. Kao da se neki krug zatvorio sa ovom nagradom posle 28 godina. Od te druge knjige sad se stiglo do 130 izdanja raznih drugih naslova.

Proza Gorana Petrovića prevedena je na petnaestak jezika.Od tih 130 izdanja, 60 je objavljeno u inostranstvu, neke knjige su imale i po više izdanja, čak i džepna. Po njegovim rečima, u tim velikim kulturama, koje vrlo često znaju da budu i arogantne prema malim jezicima, ipak znači kada vam se pojavi knjiga.

– S druge strane, kako sam uvek tvrdio književnost je stariji sajber prostor od interneta i mi smo se sretali i srećemo se u tom prostoru bez obzira da li se poznajemo ili ne, mimoilazimo na ulici, ili smo na drugim krajevima zemlje ili jednog grada - objašnjava Petrović-. Piscu je potreban čitalac, da čuje šta misli. Književnost jeste pomalo zastarela disciplina ali to ne znači da nestaje. Ona će nestati u onom trenutku kada bude prestala potreba da jedni drugima nešto saopštavamo. Njeno trajanje je najveće moguće, kakvo ima i civilizacija. Zamislite za ove hiljade godina od kad postoji književnost da mi upućujemo reči koje kao neke kapljice idu u visinu i negde se ko zna gde skupljaju u onom delu kosmosa za koji još nismo ni čuli, ali su možda čuli za nas.

Govoreći o svojoj posvećenosti pisanju, vremenu izolacije sa kojoj smo se svi tokom proteklih godinu dana suočili, Petrović kaže da radi onda kada veruje u književnost i to nije sad baš svaki dan.

– Kada sam bio mlađi to je bilo svakodnevno. Imam neku svoju rutinu koja počinje od jutra, bez televizora, novina i informacija i tek posle nekoliko sati nastavlja se onaj svakodnevni život. Bilo je dana kada je sve ovo što nas okružuje unosilo nespokoj, u porodicu, u društvo, ali je bilo i trenutaka kada sam podizao glavu i rekao ovo nije kovid i pandemija, ja sam već bio svuda kroz taj rukopis.

Povodom ocene žirija da spada u najčitanije pisce svoje generacije kaže da se čovek time oseća većim, objašnjavajući da kao što su i zid neke kućne biblioteke ili ova zgrada Matice srpske veći nego što jesu, zato što je svaka od tih knjiga kao neka vrsta košnice u koju pčele dolaze i odlaze.

N. Popov