Сусрети: Академик Горан Петровић, писац

Жири ове награде сврстао га је међу најчитаније и најпревођеније српске писце своје генерације. Као приповедач и романописац Петровић се, по оцени жирија, издвојио по снажном књижевном дару, ослоњен на приповедачку традицију, а истовремено у најбољем смислу је модеран, писац богате наративне имагинације, мајстор стила, језика и композиције. Посао писца уздизао је и док је у краљевачкој библиотеци „Стефан Првовенчани“ успешно радио десетак година. И као библиотекар и као уредник познате едиције песничких књига и часописа „Повеља“ уздизао се као писац. Сад је у стручном савету Библиотеке Српске академије наука и уметности, наведено је у образложењу жирија.

Објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот, романе Атлас описан небом, Опсада цркве Светог Спаса, Ситничарница „Код срећне руке”, збирке приповедака Острво и околне приче, Ближњи, Разлике, збирку изабране кратке прозе Све што знам о времену, драму Скела, новелу Испод таванице која се љуспа, збирку есеја Петраживач.

Примајући награду на свечаности уприличеној поводом дана Библиотеке Петровић је указао на своју везаност за Матицу српску. Сетио се студентских дана када је редовно одлазио у тадашњу Антикварницу Матице српске у Кнез Михаиловој улици у Београду и узимао Летопис Матице српске и сваки пут би прочитао по једну причу, тако да је пролазило и по месец дана док га целог не прочита. Када се 1986. запослио подигао је и први кредит да би купио Речник Матице српске. Први пут објавио је причу у Летопису Матице српске и како је рекао, замишљао да неко можда тада у Антикваријату с ногу чита управу ту његову причу. За своју прву књигу кратке прозе “Савети за лакши живот” каже да није имала неког великог ођека у јавности.

– Сваком писцу значи награда, а за мене је ова посебна јер мислим да сам почео у Матици српској где је објављена моја друга књига за коју се чуло. Роман “Атлас описан небом” изашао је 1993. под уредништвом Јудите Шалго, која нажалост већ дуго није са нама – каже Петровић.– И моје прво књижевно вече одржано је у Матици српској. Као да се неки круг затворио са овом наградом после 28 година. Од те друге књиге сад се стигло до 130 издања разних других наслова.

Проза Горана Петровића преведена је на петнаестак језика.Од тих 130 издања, 60 је објављено у иностранству, неке књиге су имале и по више издања, чак и џепна. По његовим речима, у тим великим културама, које врло често знају да буду и арогантне према малим језицима, ипак значи када вам се појави књига.

– С друге стране, како сам увек тврдио књижевност је старији сајбер простор од интернета и ми смо се сретали и срећемо се у том простору без обзира да ли се познајемо или не, мимоилазимо на улици, или смо на другим крајевима земље или једног града - објашњава Петровић-. Писцу је потребан читалац, да чује шта мисли. Књижевност јесте помало застарела дисциплина али то не значи да нестаје. Она ће нестати у оном тренутку када буде престала потреба да једни другима нешто саопштавамо. Њено трајање је највеће могуће, какво има и цивилизација. Замислите за ове хиљаде година од кад постоји књижевност да ми упућујемо речи које као неке капљице иду у висину и негде се ко зна где скупљају у оном делу космоса за који још нисмо ни чули, али су можда чули за нас.

Говорећи о својој посвећености писању, времену изолације са којој смо се сви током протеклих годину дана суочили, Петровић каже да ради онда када верује у књижевност и то није сад баш сваки дан.

– Када сам био млађи то је било свакодневно. Имам неку своју рутину која почиње од јутра, без телевизора, новина и информација и тек после неколико сати наставља се онај свакодневни живот. Било је дана када је све ово што нас окружује уносило неспокој, у породицу, у друштво, али је било и тренутака када сам подизао главу и рекао ово није ковид и пандемија, ја сам већ био свуда кроз тај рукопис.

Поводом оцене жирија да спада у најчитаније писце своје генерације каже да се човек тиме осећа већим, објашњавајући да као што су и зид неке кућне библиотеке или ова зграда Матице српске већи него што јесу, зато што је свака од тих књига као нека врста кошнице у коју пчеле долазе и одлазе.

Н. Попов