Dnevnik u viševekovnom selu – Dubovac
Dubovac se, kažu meštani tog sela u kovinskoj opštini, geografski nalaze na najboljem mestu - blizu je Dunav pogodan za ribolov, tu je i Deliblatska peščara, a blizu su mu i šume pogodne za lov.
Za turizam je dušu dalo, ali je za ostvarenje takvog potencijala najpre potrebno dati neophodan novac.
- Mi smo poznati u širem delu po sportskom i profesionalnom ribolovu, ovuda nam prolazi i evropska biciklistička ruta, imamo i neke koji su napravili neki smeštaj za noćenje, ali kad bi neko poveo računa, Dubovac bi stvarno imao turistički potencijal - kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Dubovac Zlatko Tilić, ističući da je prvi i najvažniji korak u svemu tome zaštita prirode i prirodnih dobara, a najviše šuma. - Imamo problem sa ribokradicama, a najviše sa onima koji nam seku šume. Koliko su je samo posekli, to je katastrofa... Na hiljade metara drva poseku godišnje, a prodaju u bescenje. Onda ih policija kao juri, pa uhvati dvoje-troje, naplati im kaznice i to je to. Država je ta koja treba da povede računa o tome, jer imamo lepe i retke resurse ovde.
Kako bi što više planova ostvarili, moraju postepeno da rade i ulažu u samo selo. Upravo zbog toga, sredili su zgradu u kojoj su Mesna zajednica, Mesna kancelarija i biblioteka, uredili su ambulantu, a ovih dana treba da otvore i apoteku. Lani su dobili novac za kompletnu adaptaciju osmoletke, u koju ide stotinak đaka, ali su sredstva, zbog pandemije, preusmerena na bolnice. U suštini, prema Tilićevim rečima, imaju sve što je jednom selu od hiljadu stanovnika potrebno - sedam-osam prodavnica, kafanu, dve, sportsku halu, opremljene sale za proslave, prostor za kulturna dešavanja...
- Blago vama što ste došli u Dubovac, ali meni nije blago što sam ovde - priča nam jedna mama, koja nije želela da nam kaže svoje ime, ali je podelila svoju priču i doživljaj o mestu u kom živi poslednjih sedam godina. - Ja sam iz Zagajice, kod Vršca, i tamo je bolje i lepše... Ova okolina mi je nekako mrtva. Šta ima ovde? Sve što mi treba moram da idem u grad, dvaput-triput nedeljno. Ovde deca nemaju gde da izađu, šta da vide i nauče. Pravo da ti kažem, ne znam kakvi su ljudi ovde. Jesam tu sedam godina, ali nemam neki kontakt s njima...
Iako joj nedostaje Zagajica, u koju ide svakog vikenda, priznaje da se nije najbolje uklopila u dubovačku sredinu, zbog čega to selo ni ne doživljava kao svoje. I, premda su joj blizu i Kovin, i Pančevo, i Bela Crkva, pa i Vršac, kako kaže, gde god da želi da mrdne, sve to košta. Ali, ako nešto valja u Dubovcu, to je Dunav na koji svak malo ide sa sinovima.
- Kanalizaciju nemamo i to nam je najveći problem - ističe naš sagovornik. - Imali smo pripremljen projekat, međutim ogroman je novac potreban. Pre četiri-pet godina su nam bez kolektora tražili oko milion evra. Sad bi trebalo ponovo sve da se radi... Evo, samo za saglasnost da prođe kanalizacija uz državni put, tražili su taksu od 2,5 miliona dinara! Sada radimo pogon za preradu pijaće vode, novac smo dobili nešto od opštine, nešto od pokrajine. Do sad je uloženo oko 40 miliona dinara, a dobili smo još 16 i mislim da ćemo do kraja ove godine da završimo sve. Bila je priča da ovde postoji podkarpatski basen i bilo je reči da će da se radi fabrika vode koja će ići i do Zrenjanina, ali zašto se stalo, ne znam, a mogao bi ceo Banat da se snabdeva.
A od čega Dubovčani žive? Pa, oni koji nisu u Austriji ili Nemačkoj, zaposleni su u firmicama u okolini ili se, doduše sve manje, bave poljoprivredom.
- Svi odlaze odavde zbog posla, a od poljoprivrede nema vajde - kaže Tilić. - Imali smo dva-tri voćara, međutim, sad je ostao jedan, jer nema kome da prodaju voće zbog male otkupne cene. Imamo vredne Rome koji su na socijali, ali se bave otkupom bilja, pa postoji i mogućnost da ovde napravimo pogon za preradu tih trava.
Lea Radlovački
Foto: V. Fifa
Ko popije ovdašnju vodu ne može da kidne
Petar Erdeljan, rodom iz Margite, a kog su igranke i žena Mira doveli u Dubovac još 1976, ima neobičnu priču, o čemu ćemo drugom prilikom više pisati. Ipak, kad je reč o tome kako doživljava život i ljude u ovo selo u kovinskoj opštini, kaže da se nije pokajao što je tu gde je, naročito što voli Dunav i ribarenje, a koji su mu bukvalno na dohvatu ruke.
- Kažu da ko pije vodu iz Dubovca, ne može da kidne odavde - priča nam Erdeljan, pridržavajući se za bicikl dok se klaj-klaj vraća kući iz centra. - Normalno, kao i svuda, kad imaš novac, možeš da živiš, i u Australiji! Dobro mi je ovde, ljudi nisu loši po duši... Kako kažu, u svakom žitu ima kukolja, ako razumeš šta hoću da kažem. I onako i ovako je. Ali je više boljih, dobrijih nego onih koji su takoreći zli.