Дневник у вишевековном селу – Дубовац

За туризам је душу дало, али је за остварење таквог потенцијала најпре потребно дати неопходан новац.

- Ми смо познати у ширем делу по спортском и професионалном риболову, овуда нам пролази и европска бициклистичка рута, имамо и неке који су направили неки смештај за ноћење, али кад би неко повео рачуна, Дубовац би стварно имао туристички потенцијал - каже председник Савета Месне заједнице Дубовац Златко Тилић, истичући да је први и најважнији корак у свему томе заштита природе и природних добара, а највише шума. - Имамо проблем са рибокрадицама, а највише са онима који нам секу шуме. Колико су је само посекли, то је катастрофа... На хиљаде метара дрва посеку годишње, а продају у бесцење. Онда их полиција као јури, па ухвати двоје-троје, наплати им казнице и то је то. Држава је та која треба да поведе рачуна о томе, јер имамо лепе и ретке ресурсе овде.

Како би што више планова остварили, морају постепено да раде и улажу у само село. Управо због тога, средили су зграду у којој су Месна заједница, Месна канцеларија и библиотека, уредили су амбуланту, а ових дана треба да отворе и апотеку. Лани су добили новац за комплетну адаптацију осмолетке, у коју иде стотинак ђака, али су средства, због пандемије, преусмерена на болнице. У суштини, према Тилићевим речима, имају све што је једном селу од хиљаду становника потребно - седам-осам продавница, кафану, две, спортску халу, опремљене сале за прославе, простор за културна дешавања...

- Благо вама што сте дошли у Дубовац, али мени није благо што сам овде - прича нам једна мама, која није желела да нам каже своје име, али је поделила своју причу и доживљај о месту у ком живи последњих седам година. - Ја сам из Загајице, код Вршца, и тамо је боље и лепше... Ова околина ми је некако мртва. Шта има овде? Све што ми треба морам да идем у град, двапут-трипут недељно. Овде деца немају где да изађу, шта да виде и науче. Право да ти кажем, не знам какви су људи овде. Јесам ту седам година, али немам неки контакт с њима...

Иако јој недостаје Загајица, у коју иде сваког викенда, признаје да се није најбоље уклопила у дубовачку средину, због чега то село ни не доживљава као своје. И, премда су јој близу и Ковин, и Панчево, и Бела Црква, па и Вршац, како каже, где год да жели да мрдне, све то кошта. Али, ако нешто ваља у Дубовцу, то је Дунав на који свак мало иде са синовима.

- Канализацију немамо и то нам је највећи проблем - истиче наш саговорник. - Имали смо припремљен пројекат, међутим огроман је новац потребан. Пре четири-пет година су нам без колектора тражили око милион евра. Сад би требало поново све да се ради... Ево, само за сагласност да прође канализација уз државни пут, тражили су таксу од 2,5 милиона динара! Сада радимо погон за прераду пијаће воде, новац смо добили нешто од општине, нешто од покрајине. До сад је уложено око 40 милиона динара, а добили смо још 16 и мислим да ћемо до краја ове године да завршимо све. Била је прича да овде постоји подкарпатски басен и било је речи да ће да се ради фабрика воде која ће ићи и до Зрењанина, али зашто се стало, не знам, а могао би цео Банат да се снабдева.

А од чега Дубовчани живе? Па, они који нису у Аустрији или Немачкој, запослени су у фирмицама у околини или се, додуше све мање, баве пољопривредом.

- Сви одлазе одавде због посла, а од пољопривреде нема вајде - каже Тилић. - Имали смо два-три воћара, међутим, сад је остао један, јер нема коме да продају воће због мале откупне цене. Имамо вредне Роме који су на социјали, али се баве откупом биља, па постоји и могућност да овде направимо погон за прераду тих трава.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа

Ко попије овдашњу воду не може да кидне

Петар Ердељан, родом из Маргите, а ког су игранке и жена Мира довели у Дубовац још 1976, има необичну причу, о чему ћемо другом приликом више писати. Ипак, кад је реч о томе како доживљава живот и људе у ово село у ковинској општини, каже да се није покајао што је ту где је, нарочито што воли Дунав и рибарење, а који су му буквално на дохвату руке.

- Кажу да ко пије воду из Дубовца, не може да кидне одавде - прича нам Ердељан, придржавајући се за бицикл док се клај-клај враћа кући из центра. - Нормално, као и свуда, кад имаш новац, можеш да живиш, и у Аустралији! Добро ми је овде, људи нису лоши по души... Како кажу, у сваком житу има кукоља, ако разумеш шта хоћу да кажем. И онако и овако је. Али је више бољих, добријих него оних који су такорећи зли.