„Čaj sa Kublaj-kanom“ Saše Radonjića kao Monodrama Jugoslava Krajnova

Prvo što bi mnogima palo na pamet u vezi sa ovim potentnim egzistencijalnim pitanjima otkako je čoveka i veka, jesu deca. S obzirom na to da deca nisu tikve bez korena, na pamet bi se odmah sručila i slika zajednice, bilo da je ona organizovana oko vatre, knjige, stola, kreveta, televizora, kompjutera, telefona... Deca mogu biti sa nama, ali i u nama. Sama.

Bilo kako bilo, jedno je uvek isto. Bez priče, bez jezika, za ljude ovaj svet kao da nema smisla.

Najveće i najteže teme za priču, oduvek su bile one koje se tiču nastajanja i nestajanja. Sjajnu građu za razmišljanje o ovom fenomenu podario nam je Saša Radonjić svojom Sasvim istinitom monodramom sa songovima „Čaj sa Kublaj-kanom“. Suočen sa realnošću šloga, Radonjić je upotrebio svu snagu svoje kreativnosti da izmašta, što se izmaštati moglo. U trenutku kad ti preti smrt, samo jedno je bitno – život.

Prvo što pleni pažnju je veoma važna, reklo bi se slučajna veza mozga, čitave ljudske neurologije, sa sistemom jezika, moći i funkcije govora. Ispostaviće se i ključna za preživljavanje. Ili, bar, svedočanstvo o jednog mogućem autoportretu pisca, od kolevke, preko plaže, vojničkog doba, pa do bolničkog kreveta.

Šlog onemogućava vezu mozga i jezika. Tačnije, ukoliko se preživi, ponovo je uspostavlja, pa se ređaju duhovite dosetke pisca i duboke stilske figure, priče o sebi i drugima koje iznova i iznova povezuju maštu, iluziju, čak i halucinaciju, snoviđenje, sa onim što se najčešće naziva običnom realnošću. A nije li upravo to suština funkcionisanja našeg nervnog sistema! Tako nauka (činjeničnost) i umetnost (uobrazilja), hteo to ne hteo sam autor, bivaju i te kako organski povezane. Normalne i u svojoj poremećenosti.

Druge uzbudljive i više nego rečite figure, „premete“ koji oblikuju ravni, dimenzije i slojeve Radonjićeve monodrame, ostavićemo ne (samo) čitaocima, slušateljima, nervnom aparatu i emocijama onih čije biće rezonuje sa ovim ovde napisanim, nego i gledaocima. Jer, ovaj tekst nastaje povodom predstave „Čaj sa Kublaj-kanom“ koju igra Jugoslav Krajnov (Produkcija kuće „Upalimo reflektore“).

Na putu do predstave, pojavljuje se još jedno važno ime, Aleksandra Saše Milosavljevića koji je dramaturški „sasvim istinitu monodramu sa songovima“, pa i predstavu, uobličio u Monodramu sa dva lika – Pisca i Piščevog glasa. Ovim postupkom se načelno odgovara na pitanja sa početka. Pisac razgovara sam sa sobom, zbog sebe samog. Ima li koga tamo to da čita, sluša, što je još važnije – da čuje, sve to da razume, kao knjiga, otvoreno je sa jedne, a zatvoreno čak sa tri strane. U predstavi, tri zida scene, od kojih jedan treperi.

Upaljač, sveća, neonska sijalica, zatim i svetlosni efekti koji nekad oblikuju slova, odnosno reči, rečenice, a ponekad samo isijavajaju zračenje poput električne, energije neurona i sinapsi, čine da lik i igra glumca, čitava scena, pa i njen zadnji zid podrhtavaju i trepere. To nije samo ilustracija, nego i potpuno novo polje igre koje odlično pristaje vešto formulisanom glumačkom izrazu Jugoslava Krajnova.

Još jedan snažan scenski znak koji korespondira sa čitavom idejom dela, scenografski rekvizit, jeste kovčeg, Sanduk koji je i bolnički krevet, i radni sto, i... Dopišite sami. Znate šta sve jedan kovčeg može da sadrži, skriva, nosi. I gde.

Slikovitost jezika tako veoma ubedljivo, gotovo hipnotički prati likovnost predstave. Ona i bukvalno može da se tumači kao crna kutija, film nečijeg života, leta i pada.

Muzička komponenta, songovi Saše Radonjića kao kantautora, takođe izazivaju začudan efekat, ne samo unutar dinamičke strukture, ritma predstave. Ko je kome ko, i šta, da li se može verovati dramsko-poetskom i naučno-fantastičnom zamešateljstvu, glumcu koji predstavlja pisca, njegovom glasu, muzici, ostavljajući i ono zdravo zrnce sumnje da je to sve samo još jedna zavrzlama ne bi li odlutali u beskrajna i nepoznata prostranstva dok nas napolju, tamo negde gde je istina, čeka neka sasvim druga priča, ili tišin a, nova su pitanja koja mogu da muče, ali i odmore gledaoca. Da ga razuvere da je njegov život u rukama doktora i umetnika.

A na kraju još jedna intriga, ono finalno i pitanje nad pitanjima oko kojeg se i vrti cela priča/ predstava, možda i cela vasiona, a na koje niko (od preživelih) još uvek nema odgovora, sem možda Isusa. S Hamletom bi se mogli pitati - reči ili ćutanje?! Ali, da se poslužim(o) nihilističkim jezikom buntovnika: Who the f... is Kublaj-kan?!

Igor Burić