Gordana Đilas laureat nacionalne nagrade u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”

U svojoj besedi na svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije, gde joj je nagradu uručio v.d. upravnik NBS i kolega po peru Vladimir Pištalo, ona je podsetila na činjenicu da su Novi Sad i Beograd spojila i dva Šafarika. Prvi se zvao Pavel Jozef, najmlađi i najslavniji direktor Srpske pravoslavne gimnazije novosadske, sa 24 godine, a ujedno i osnivač njene biblioteke, čime ju je učinio jednom od najstarijih školskih biblioteka u srpskom narodu. A drugi je upravo Janko, potonji pisac Putešestvija kroz Srbiju, Slovak rođen u mađarskoj varoši, u peštanskoj županiji, u evangelističkoj porodici, koji je kod strica u Novom Sadu završio gimnaziju, da bi kasnije i sam, kao doktor medicinskih nauka, postao profesor - na beogradskom liceju.

– Odan srpskoj nacionalnoj ideji i posvećen izučavanju naše prošlosti, Janko Šafarik je poslan da u Srbiji sakuplja naimenovanije trava, ptica i orudija, a tek usput predmete za muzeje i biblioteke koje je valjalo osnivati, a zadužio nas je za čuvanje i sakupljanje starina, uređenje Narodnog muzeja, Narodne biblioteke Srbije i starih rukopisa, sabiranja istorijskih spomenika, numizmatike, arheologije. On je pronalaženje, ispitivanje, zaštitu i prezentaciju našeg kulturnog blaga podredio krajnjem cilju: jačanju srpske nacionalne svesti i istinitom predstavljanju Srba pred ostalim svetom. Proizilazi da je negovanje kulture dobar i stabilan put, čak i ukoliko se obavlja usput. Najbolji – navela je Gordana Đilas.

Ona je istovremeno istakla i da je, u pandemijskim uslovima, u kojima su zavladala nova pravila, medicinska, koja preporučuju da se ne družimo, ne posećujemo, ne radujemo, ne grlimo, da „živimo na odloženo”, dakle da je u toj prinudnoj izolaciji, u kojoj smo se našli, kao jedan od glasova razuma, koji je nađačavao buku haosa i straha, bio – glas knjige.

– Katkad nežan i umilan, a katkad, kao što je primetio Kafka, poput sekire za zaleđeno more u nama. Trebalo je bezbedno proći pored Ostrva sirena, kao Odisej, i eolski, horacijevski se osloniti na znanje. Isplivao je glas bibliotekarske zajednice pružajući oslonac ne samo svojim članovima nego i korisnicima njenih usluga. Na tu sam činjenicu veoma ponosna jer sam nekoliko decenija unazad svoju radnu i kreativnu energiju usmeravala da bi drugima omogućila da pročitaju, otkriju, upoznaju, saznaju. Znala sam da će se u toku neprestanog davanja dogoditi trenutak u kojem ću shvatiti da sam dajući mnogo više dobijala, učeći se strpljenju, upornosti, kolegijalnosti, ali nadasve služenju. Oblikovali smo se uzajamno. Služenje knjizi podrazumeva zajednički rad sa kolegama i korisnicima u sticanju novih znanja, širenju informacija, upoznavanju i praćenju savremenih tokova bibliotečke delatnosti i uverenje da je bibliotekarstvo u Srbiji na visokom i istaknutom mestu.

Stoga je, kako je priznala, i vest o nagradi primila s nekom vrstom pomešanih osećanja. U njoj su se, naime, istovremeno rodili i radost i stid, jer, pojašnjava, duboko veruje u to da je već nagrađena darovima koje donosi višedecenijski, svakodnevni, istrajan, uporan rad. Stvaranje reda u kojem se sadrži mnogo lepote. Stvaranje imaginarnog zaklona od onog dela sveta u kome vladaju haos, loše vesti, loši ljudi, lažne informacije, stvari koje bodu oči, vređaju zdrav razum.

– Jer, što bi rekao Čehov, lako je biti silan na ovome svetu. Teško je njemu služiti, uzdizati se u jačanju drugih  i meni je drago da smo kao bibliotekari odabrali teži put, jer samo teži put vodi ka istinskim vrednostima, doprinoseći zajednici kojoj pripadamo, uostalom, jedine koju imamo, i koja je naša, jedinstvena. Danas, kada bibliotekarstvo postaje sve vidljivije na kulturnoj mapi Srbije, kada je prepoznato kao neophodno, ali ne i kao medijski prodorno i agresivno, jer njegova priroda ne prepoznaje ove atribute, volela bih da vidim kako postepeno i postupno, širenjem delatnosti razvija svest o značenju zajednice u kulturi nacije.

U tom svetlu je Gordana Đilas, parafrazirala stav koji zastupa prof. dr Dragan Prole, novosadski filozof, naš savremenik i, dodaće pesnikinja, prilježni korisnik biblioteke, koji kaže da je kod nas zajedništvo apstraktno, svedeno na identitetski obrazac, a ne na konkretnost životnog sveta. Prepoznajemo se, dakle, u nacionalnom, religijskom i građanskom. A treba se boriti za ideju zajednice.

– U svom segmentu delovanja u kulturi naciona bibliotekarstvo bi, podrazumevajući osnovne postulate svoje delatnosti, moglo da svojim aktivnostima doprinosi svesti o zajedništvu i njegovom negovanju – ističe dobitnica nagrade„Janko Šafarik” – Izaći iz zone komfora, iz ličnog prostora, ne doživljavati zajednički prostor kao neprijateljsko mesto. Razvijati tu svest kod najmlađih i mladih korisnika, upoznavajući ih sa opštim, zajedničkim interesima, postepeno, kako bi ono moglo da postane deo našeg mentalnog habitusa. Uz svest da je potrebno mnogo više nego sada i ovde međusobnog razumevanja, saradnje, interakcije jer samo tako možemo očekivati dobro. Rečeno sportskim jezikom: zajedništvo je najjača taktika, i jedan igrač ne može napraviti više nego tim. Na taj način će nam bibliotekarstvo postati druga kuća, jer ćemo se zajednički starati o tome. A u kuću u kojoj se zna red i gde je dobro - svi rado dolaze.     

M. S.