DNEVNIK U ĐALI Ima života tik uz granicu, al’ prelaza nema

Uverili smo se da i veliki bučni gradovi umeju da zastanu, da užurbanost lako zameni mir, a galamu zastrašujuća tišina.

Pitate se kakve to ima veze sa Đalom, selom u opštini Novi Kneževac? Ima toliko što, otkako je granični prelaz sa Mađarskm zatvoren, u tom mestu možete da stanete nasred raskrsnice i doživite mir i tišinu koja čine nestvarnu atmosferu spokoja i sete. Žmurite, dišete punim plućima, i iako bez trunke negativnih osećanja, ne možete da se oduprete utisku da nešo ipak nije u redu... I nije da u Đali nema života, i nije da se baš ništa ne dešava, ali sve skupa čini harmoniju koja se retko doživljava, ali večno pamti.

- Sad nas momentalno ima oko 600, a nekada je ovde živelo i 3.500 ljudi - priča nam raspoložena predsednica Saveta Mesne zajednice Đala Slađana Marić, premda tužna što joj rodno mesto nestaje pred očima. - Dosta njih se iselilo, umrlo... Prošle nedelje je jedna kompletna porodica otišla za Nemačku.

Đala se spominje još sredinom 18. veka i to kao deo Tamiškog okruga, odnosno Čanadskog distrikta. Najpre se zvala Gijala, bar ju je tako upisao austrijski revizor Erler, dok je od početka mesto bilo naseljeno srpskim stanovništvom.

Iako je uvek mislila kako će i nju život odvesti dalje od Đale, ipak je u njoj ostala i nije se pokajala. Već nekoliko godina radi u Pošti i to zajedno sa sekretarom Mesne zajednice i Vlasotinčaninom Zoranom Stojičićem koji je sad već više godina laloš neg’ Srbijanac. Ali, dobro je znala naša sosa šta je izabrala - čvrstog momka iz Vlasotinca kom ni sneg ni kiša ne mogu ništa kad treba da raznese poštu po selu!

- Znaš, kad je mene pokojni deda dole iz Srbije pitao kakvo je Đala selo, reko’: „Lepo, deda.” „Je l’ ima kafanu?” „Ima tri”, kažem mu. „Je l’ ima crkvu?” „Ima!” „Je l’ ima školu?” „Ima!” „A je l’ ima i prugu?” „Ima”, onda je i pruga radila. „E, onda je to dobro selo, mogu da dođem”, kaže meni deda - nasmejan je Stojičić koji je od Vojvodine i laloškog života sve prihvatio, osim akcenta.

Međutim, očigledan je problem koji je nastao po dedinom dolasku - Đala je ostala bez pruge, pa i bez kafane, škola im je samo do četvrtog razreda, a i u crkvu malo ko još redovno ide... Od dedine poslednje posete su još mnoge kuće napuštene i sve više propadaju, a neplansko useljavanje migranata s Bliskog istoka, koji nisu uspeli da prođu granicu i uđu u Mađarsku, ubrzava devastaciju zaboravljenih tuđih domova.

Roditelji čija deca idu u vrtić ili u školu u Đali uglavnom nemaju problem što žive u malom mestu, nemaju utisak da im išta fali, osim prilike da im se mališani bave sportom, zbog čega ih ih voze u Novi Kneževac. Dobro, nedostaje im druženje sa svojom generacijom koja se „raštrkala” kojekuda, ali se zato u slobodno vreme više posvete svojim klincima.

- Nije teško u školi, sad učimo pisana slova, ali štampana su lakša - kaže nam Dijana Belančić, đak prvak, koja je s mamom Jovanom išla kući po završetku časova.

- Za sada nemamo problema sa njima, osim što su po praznim kućama, pa se popnu na tavan, sklone crepove kako bi ložili vatru - kaže sekretar Mesne zajednice i dodaje da su neki od njih čak i načuli ponešto srpskog, pa kad ga vide dok raznosi poštu, uredno mu se i jave. - Sad ih imamo dvadesetak u selu... Jedno vreme ih je baš bilo dosta, ali ih je žandarmerija pokupila. Bude i sad, taksiste ih dovoze, a policija odvozi.

Kuće koje nisu „okupirali”, a da su na prodaji, mogu se kupiti po ceni od dve do 15 hiljada evra. Naravno, ako je reč o samom centru, tvrdoj gradnji sa centralnim grejanjem, onda se više novca i traži.

- Ima nekoliko onih koji su se vratili u Đalu iz inostranstva, došli su ovde da provedu penziju, treba im mir i tišina - priča Marić, mada svesna da mira i tišine i nema toliko kad je granica otvorena. - Kad je prelaz otvoren, onda je ovde drugačije. Nekad nam bude i kolona ko zna dokle. Bude više prometa, više ljudi...

Oko dvadesetak meštana zaposleno je u Mađarskoj i to vrlo blizu granice, pa su sad primorani da okolo-naokolo idu do posla, preko Horgoša, što im stvara dodatne probleme. Ostali se ili bave poljoprivredom ili rade u fabrikama u Senti i Kanjiži.

Srećno neoženjeni mašinbravar Dalibor Kaloper veli da ima toliko toga da se priča o Đali, ali on baš žuri nekud. Uprkos tome, izdvojio je taman toliko vremena za nas kako bi objasnio da bi mnogo šta on promenio u svom selu, počevši od stvaranja prilika za zapošljavanje, jer je jedino tako moguće zadržati mlade.

- Profesionalni sam lovac, pecaroš i to me upotpunjuje. Tisa je nešto što ovde zrači, mi je strahovito volimo - priča nam Kaloper, ponosan što je njegovo prezime jedno od najstarijih. - Nažalost, trenutno nemam posao. Radio sam u Nemačkoj, Švedskoj, Mađarskoj... Upotpunjujem svoje vreme tako što pravim lovačke noževe, tako prekraćujem vreme, mnogi me pitaju što sam obuzet time, ali to je moja strast. Mnogi ovde sede po kućama, slabo se družimo. Nekad je to bilo na visokom nivou, nije bilo toliko sredstava informisanja, pa se ovde na svakom ćošku pravilo prelo, išlo se i šetalo. To je bilo nekada...

Ono što je i te kako bitno, jeste da u ambulanti svakog dana imaju lekara opšte prakse, premda im zubar i apotekar više ne dolaze. Od pre tri godine imaju redovan vodovod s novim cevima, a plan je da uskoro uvedu i gas. Zahvaljujući dobroj saradnji sa lokalnom samoupravom, svake godine po malo sređuju i ulažu u selo, pa ih tako čeka parterno uređenje ispred Pošte, postavljanje kamera, asfaltiranje još nekoliko manjih ulica, zamena ulične rasvete led sijalicama, a i na betonskom igralištu će najverovatnije uraditi koševe i reflektore.

- Gledamo da svima izađemo u susret i ispunimo kome koliko možemo, ali za sada dobro funkcionišemo - zaključuje predsednica sela Slađana Marić.

Lea Radlovački