ДНЕВНИК У ЂАЛИ Има живота тик уз границу, ал’ прелаза нема

Уверили смо се да и велики бучни градови умеју да застану, да ужурбаност лако замени мир, а галаму застрашујућа тишина.

Питате се какве то има везе са Ђалом, селом у општини Нови Кнежевац? Има толико што, откако је гранични прелаз са Мађарскм затворен, у том месту можете да станете насред раскрснице и доживите мир и тишину која чине нестварну атмосферу спокоја и сете. Жмурите, дишете пуним плућима, и иако без трунке негативних осећања, не можете да се одупрете утиску да нешо ипак није у реду... И није да у Ђали нема живота, и није да се баш ништа не дешава, али све скупа чини хармонију која се ретко доживљава, али вечно памти.

- Сад нас моментално има око 600, а некада је овде живело и 3.500 људи - прича нам расположена председница Савета Месне заједнице Ђала Слађана Марић, премда тужна што јој родно место нестаје пред очима. - Доста њих се иселило, умрло... Прошле недеље је једна комплетна породица отишла за Немачку.

Ђала се спомиње још средином 18. века и то као део Тамишког округа, односно Чанадског дистрикта. Најпре се звала Гијала, бар ју је тако уписао аустријски ревизор Ерлер, док је од почетка место било насељено српским становништвом.

Иако је увек мислила како ће и њу живот одвести даље од Ђале, ипак је у њој остала и није се покајала. Већ неколико година ради у Пошти и то заједно са секретаром Месне заједнице и Власотинчанином Зораном Стојичићем који је сад већ више година лалош нег’ Србијанац. Али, добро је знала наша соса шта је изабрала - чврстог момка из Власотинца ком ни снег ни киша не могу ништа кад треба да разнесе пошту по селу!

- Знаш, кад је мене покојни деда доле из Србије питао какво је Ђала село, реко’: „Лепо, деда.” „Је л’ има кафану?” „Има три”, кажем му. „Је л’ има цркву?” „Има!” „Је л’ има школу?” „Има!” „А је л’ има и пругу?” „Има”, онда је и пруга радила. „Е, онда је то добро село, могу да дођем”, каже мени деда - насмејан је Стојичић који је од Војводине и лалошког живота све прихватио, осим акцента.

Међутим, очигледан је проблем који је настао по дедином доласку - Ђала је остала без пруге, па и без кафане, школа им је само до четвртог разреда, а и у цркву мало ко још редовно иде... Од дедине последње посете су још многе куће напуштене и све више пропадају, а непланско усељавање миграната с Блиског истока, који нису успели да прођу границу и уђу у Мађарску, убрзава девастацију заборављених туђих домова.

Родитељи чија деца иду у вртић или у школу у Ђали углавном немају проблем што живе у малом месту, немају утисак да им ишта фали, осим прилике да им се малишани баве спортом, због чега их их возе у Нови Кнежевац. Добро, недостаје им дружење са својом генерацијом која се „раштркала” којекуда, али се зато у слободно време више посвете својим клинцима.

- Није тешко у школи, сад учимо писана слова, али штампана су лакша - каже нам Дијана Беланчић, ђак првак, која је с мамом Јованом ишла кући по завршетку часова.

- За сада немамо проблема са њима, осим што су по празним кућама, па се попну на таван, склоне црепове како би ложили ватру - каже секретар Месне заједнице и додаје да су неки од њих чак и начули понешто српског, па кад га виде док разноси пошту, уредно му се и јаве. - Сад их имамо двадесетак у селу... Једно време их је баш било доста, али их је жандармерија покупила. Буде и сад, таксисте их довозе, а полиција одвози.

Куће које нису „окупирали”, а да су на продаји, могу се купити по цени од две до 15 хиљада евра. Наравно, ако је реч о самом центру, тврдој градњи са централним грејањем, онда се више новца и тражи.

- Има неколико оних који су се вратили у Ђалу из иностранства, дошли су овде да проведу пензију, треба им мир и тишина - прича Марић, мада свесна да мира и тишине и нема толико кад је граница отворена. - Кад је прелаз отворен, онда је овде другачије. Некад нам буде и колона ко зна докле. Буде више промета, више људи...

Око двадесетак мештана запослено је у Мађарској и то врло близу границе, па су сад приморани да около-наоколо иду до посла, преко Хоргоша, што им ствара додатне проблеме. Остали се или баве пољопривредом или раде у фабрикама у Сенти и Кањижи.

Срећно неожењени машинбравар Далибор Калопер вели да има толико тога да се прича о Ђали, али он баш жури некуд. Упркос томе, издвојио је таман толико времена за нас како би објаснио да би много шта он променио у свом селу, почевши од стварања прилика за запошљавање, јер је једино тако могуће задржати младе.

- Професионални сам ловац, пецарош и то ме употпуњује. Тиса је нешто што овде зрачи, ми је страховито волимо - прича нам Калопер, поносан што је његово презиме једно од најстаријих. - Нажалост, тренутно немам посао. Радио сам у Немачкој, Шведској, Мађарској... Употпуњујем своје време тако што правим ловачке ножеве, тако прекраћујем време, многи ме питају што сам обузет тиме, али то је моја страст. Многи овде седе по кућама, слабо се дружимо. Некад је то било на високом нивоу, није било толико средстава информисања, па се овде на сваком ћошку правило прело, ишло се и шетало. То је било некада...

Оно што је и те како битно, јесте да у амбуланти сваког дана имају лекара опште праксе, премда им зубар и апотекар више не долазе. Од пре три године имају редован водовод с новим цевима, а план је да ускоро уведу и гас. Захваљујући доброј сарадњи са локалном самоуправом, сваке године по мало сређују и улажу у село, па их тако чека партерно уређење испред Поште, постављање камера, асфалтирање још неколико мањих улица, замена уличне расвете лед сијалицама, а и на бетонском игралишту ће највероватније урадити кошеве и рефлекторе.

- Гледамо да свима изађемо у сусрет и испунимо коме колико можемо, али за сада добро функционишемо - закључује председница села Слађана Марић.

Леа Радловачки