Danas je Sretenje: Temelji srpske novovekovne države

Naravno, sam naziv govori da je praznovanje ovog  datuma vezano  za grupu praznika koji se vezuju za život Isusa Hristosa. U četrdeseti dan po rođenju Hristosa, shodno zakonu, Bogorodica ga je donela  u Jerusalimski hram. Tamo se našao i prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On je rekao Bogorodici da ne stane  na mesto za žene već na mesto koje je u hramu bilo namenjeno za devojke. Tada su se u hramu pojavili starac Simeon i Ana kći Fanuilova. Pravedni starac je uzeo na ruke svoje Mesiju i rekao: „Sad otpusti slugu Tvoga, Gospode, jer videše oči moje spasenje Tvoje“, reči koje se i danas svakodnevno ponavljaju u hrišćanskom bogosluženju. Ana je takođe prepoznala Mesiju, nakon čega je proslavila Boga i objavila Jerusalimcima o dolasku Spasitelja. Tada se čovečanstvu rodila nada o oslobođenju od greha i životu večnome.

Posle gotovo 1800 godina, na malo parčetu teritorije ogromnog Osmanskog carstva, počela je da se rađa jedna nova nada, nada koja je srpski narod vodila ka oslobođenje od teškog osmanskog iga.  Dugo i teško ropstvo je opšta karakteristika vremena od pada srpskih zemalja pod tursku vlast pa do 1804. godine. Osmansko carstvo se krajem XVIII i početkom XIX veka nalazilo u stanju političkog rastrojstva. Janičari, nekada elitna vojna jedinica, pretvorili su se u odmetnike koji su prednjačili u zlodelima prema potčinjenom stanovništvu a svoju brutalnost su posebno prikazali  u Beogradskom pašaluku. Iako su  osmanska centralna vlast i spahije pokušali da zaustave divljanje dahija, oni su nastavili sa svojom kampanjom terora zbog čega su započete pripreme za podizanje ustanka.  Dahije kada su saznale za organizaciju ustanke, započelu su nemilosrdnu akciju likvidacije srpskih pravaka, poznatu pod imena „Seča knezova“, početkom februara 1804. godine, u kojoj su pogubile oko 150 viđenijih Srba toga vremena.

Kako bi se odgovorilo na novu provalu nasilja nad civilnim stanovništvom, na Sretenje Gosponje, 2/15. februara 1804. godine, održan je Zbor u Orašcu koji će izabrati Đorđa Petrovića za Vožda, čime su postavljeni temelji srpskoj novovekovnoj državi. Zbor  je jednoglasno za srpskog vožda izabrao Karađorđa Petrovića(prvo je čast nuđena Stanoju Glavašu koji ju je odbio zbog hajdučke prošlosti i Teodosiju Marićeviću koji se takođe odrekao vođstva zbog nedostatka ratničkog iskustva), starog frajkora i uglednog trgovca. Pod svetlošću meseca, u Marićevića jaruzi, Karađorđe je zatražio apsolutnu slogu i posvećenost u borbi protiv zajedničkog zla. Tako je počeo najduži rat koji su Srbi vodili protiv Turaka (1804-1815) u XIX veku.

Tridest godina kasnije, tokom duge vladavine kneza Miloša Obrenovića, donet je prvi  ustav moderne Srbije. Koliko se srpsko društvo promenilo u roku od trideset godina najbolje ilustruje činjenica da su se stanovnicic Srbije 1804. godine podigli na oružje za odbranu golih života a da su se 1835. godine izborili za liberalni Ustav koji je bio sačinjen po uzoru na francuske ustavne povelje od 1814. i 1830. i belgijski ustav od 1831. godine.

Sretenjski ustav se sastojao od 14 glava i 142 člana. Proklamovana je trodelna podela vlasti ideal demokratskih društava. Zakonodavnu inicijativu imali su knez i ministri, a zakonodavnu vlast knez i Savet. Kneževa ličnost bila je neprikosnovena i on je postavljao i sve činovnike.

Najvišu vlast u Srbiji, pored kneza, činio je Državni savet. Knez je sazivao i raspuštao narodnu skupštinu koja je trebalo da se sastaje bar jednom godišnje. Jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima a  Davidović je dosledno definisao i  simbole državnosti: grb, zastavu i granice.

Do donošenja Sretenjskog ustava, osnovni pravni akti Kneževine Srbije bili su hatišerifi izdati 1830. i 1833. godine i berat iz 1830. godine. Ovi akti nisu na zadovoljavajući način regulisali sva važna pitanja državne uprave, posebno ne odnos između kneza i drugih organa vlasti kao i odnos između Kneževine Srbije i Porte.

Pitanje ustava postalo je aktuelno krajem 1830. godine kada je car Nikola I izjavio srpskim deputatima da je vreme došlo da knez Miloš izda narodu državni statut. U želji za jasnim regulisanjem građanskih prava i političkih sloboda ova ideja je naišla na oduševljen prijem u Srbiji, ali knez Miloš je odugovlačio sa donešenjm ustava.

Dugo potiskivano političko nezadovoljstvo zbog samovolje kneza Miloša, eruptiralo je u januara 1835. godine kada se dogodila pobuna Milete Radojkovića. Pobunjenici su  20. januara 1835. godine  ušli u Kragujevac. Kako bi smirio situaciju, knez Miloš je prihvatio njihove zahteve a oni su pristali da se raziđu uz uslov da se brzo donese ustav. Ogroman zadatak sačinjavanja ustava pao je na Dimitirja Davidovića učenog Srbina iz  Zemuna, bivšeg učenika Karlovačke gimnazije, poznatog novinara i nacionalnog radnika.

Velika narodna skupština održana je na Sretenje 15. februara 1835. godine u Kragujevcu. Tom prilikom aklamacijom prihvaćen Davidovićev ustav.

Značaj Sretenjskog ustava leži u tome što se za njega izborio narod jednom bunom, kojom je ograničio moć vladara. Ustavom su bila definisana građanska prava, nacionalna obeležja  a narodna skupštini je dobila vid legitimnosti. Istoričari prava smatraju da je Sretenjski ustav jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi.

Donošenje Sretenjskog ustava izazvalo je žestoke, negativne reakcije susednih zemalja. Osudile su ga sve tri velike feudalne sile koje su krojile sudbinu Balkana: Turska, Rusija i Austrija. Ustav je okarakterisan kao francuski rasad u turskoj šumi.  Nakon velikog međunarodnog pritiska, uz prikriveno zadovoljstvo kneza Miloša, Ustav je već početkom marta privremeno, a 11. aprila 1835. konačno ukinut. Bez obzira na njegovo kratko trajanje, donošenje ovog ustava trasiralo je dalju demokratizaciju i modernizaciju srpskog društva, stavljajući ga rame uz rame sa pravno najrazvijenim državama u Evropi.  

Petar Đurđev

(autor je direktor Istorijskog arhiva grada Novog Sada)