Данас је Сретење: Темељи српске нововековне државе

Наравно, сам назив говори да је празновање овог  датума везано  за групу празника који се везују за живот Исуса Христоса. У четрдесети дан по рођењу Христоса, сходно закону, Богородица га је донела  у Јерусалимски храм. Тамо се нашао и првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он је рекао Богородици да не стане  на место за жене већ на место које је у храму било намењено за девојке. Тада су се у храму појавили старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац је узео на руке своје Месију и рекао: „Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје“, речи које се и данас свакодневно понављају у хришћанском богослужењу. Ана је такође препознала Месију, након чега је прославила Бога и објавила Јерусалимцима о доласку Спаситеља. Тада се човечанству родила нада о ослобођењу од греха и животу вечноме.

После готово 1800 година, на мало парчету територије огромног Османског царства, почела је да се рађа једна нова нада, нада која је српски народ водила ка ослобођење од тешког османског ига.  Дуго и тешко ропство је општа карактеристика времена од пада српских земаља под турску власт па до 1804. године. Османско царство се крајем XVIII и почетком XIX века налазило у стању политичког растројства. Јаничари, некада елитна војна јединица, претворили су се у одметнике који су предњачили у злоделима према потчињеном становништву а своју бруталност су посебно приказали  у Београдском пашалуку. Иако су  османска централна власт и спахије покушали да зауставе дивљање дахија, они су наставили са својом кампањом терора због чега су започете припреме за подизање устанка.  Дахије када су сазнале за организацију устанке, започелу су немилосрдну акцију ликвидације српских правака, познату под имена „Сеча кнезова“, почетком фебруара 1804. године, у којој су погубиле око 150 виђенијих Срба тога времена.

Како би се одговорило на нову провалу насиља над цивилним становништвом, на Сретење Госпоње, 2/15. фебруара 1804. године, одржан је Збор у Орашцу који ће изабрати Ђорђа Петровића за Вожда, чиме су постављени темељи српској нововековној држави. Збор  је једногласно за српског вожда изабрао Карађорђа Петровића(прво је част нуђена Станоју Главашу који ју је одбио због хајдучке прошлости и Теодосију Марићевићу који се такође одрекао вођства због недостатка ратничког искуства), старог фрајкора и угледног трговца. Под светлошћу месеца, у Марићевића јарузи, Карађорђе је затражио апсолутну слогу и посвећеност у борби против заједничког зла. Тако је почео најдужи рат који су Срби водили против Турака (1804-1815) у XIX веку.

Тридест година касније, током дуге владавине кнеза Милоша Обреновића, донет је први  устав модерне Србије. Колико се српско друштво променило у року од тридесет година најбоље илуструје чињеница да су се становнициц Србије 1804. године подигли на оружје за одбрану голих живота а да су се 1835. године изборили за либерални Устав који је био сачињен по узору на француске уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године.

Сретењски устав се састојао од 14 глава и 142 члана. Прокламована је троделна подела власти идеал демократских друштава. Законодавну иницијативу имали су кнез и министри, а законодавну власт кнез и Савет. Кнежева личност била је неприкосновена и он је постављао и све чиновнике.

Највишу власт у Србији, поред кнеза, чинио је Државни савет. Кнез је сазивао и распуштао народну скупштину која је требало да се састаје бар једном годишње. Једно поглавље било је посвећено грађанским правима а  Давидовић је доследно дефинисао и  симболе државности: грб, заставу и границе.

До доношења Сретењског устава, основни правни акти Кнежевине Србије били су хатишерифи издати 1830. и 1833. године и берат из 1830. године. Ови акти нису на задовољавајући начин регулисали сва важна питања државне управе, посебно не однос између кнеза и других органа власти као и однос између Кнежевине Србије и Порте.

Питање устава постало је актуелно крајем 1830. године када је цар Никола И изјавио српским депутатима да је време дошло да кнез Милош изда народу државни статут. У жељи за јасним регулисањем грађанских права и политичких слобода ова идеја је наишла на одушевљен пријем у Србији, али кнез Милош је одуговлачио са донешењм устава.

Дуго потискивано политичко незадовољство због самовоље кнеза Милоша, еруптирало је у јануара 1835. године када се догодила побуна Милете Радојковића. Побуњеници су  20. јануара 1835. године  ушли у Крагујевац. Како би смирио ситуацију, кнез Милош је прихватио њихове захтеве а они су пристали да се разиђу уз услов да се брзо донесе устав. Огроман задатак сачињавања устава пао је на Димитирја Давидовића ученог Србина из  Земуна, бившег ученика Карловачке гимназије, познатог новинара и националног радника.

Велика народна скупштина одржана је на Сретење 15. фебруара 1835. године у Крагујевцу. Том приликом акламацијом прихваћен Давидовићев устав.

Значај Сретењског устава лежи у томе што се за њега изборио народ једном буном, којом је ограничио моћ владара. Уставом су била дефинисана грађанска права, национална обележја  а народна скупштини је добила вид легитимности. Историчари права сматрају да је Сретењски устав један од првих демократских устава у Европи.

Доношење Сретењског устава изазвало је жестоке, негативне реакције суседних земаља. Осудиле су га све три велике феудалне силе које су кројиле судбину Балкана: Турска, Русија и Аустрија. Устав је окарактерисан као француски расад у турској шуми.  Након великог међународног притиска, уз прикривено задовољство кнеза Милоша, Устав је већ почетком марта привремено, а 11. априла 1835. коначно укинут. Без обзира на његово кратко трајање, доношење овог устава трасирало је даљу демократизацију и модернизацију српског друштва, стављајући га раме уз раме са правно најразвијеним државама у Европи.  

Петар Ђурђев

(аутор је директор Историјског архива града Новог Сада)