Arhiv grada: Od Železničke stanice do Dunava tramvajem
Teško da Novosađani mogu da zamisle da u saobraćajnom špicu gužvu prave ne samo automobili već i tramvaji ili da, ukoliko kasne na randevu, umesto autobusa mogu da uhvate tramvaj.
Ipak tramvaji su u Novom Sadu saobraćali od 30. septembra 1911. do istog datuma 1958. godine. Bela linija išla je od Futoške kapije, duž Temerinske ulice, pored Vladičanskog dvora kroz centar grada, prema Jodnoj banji i bolnici. Dodatna linija, poznata kao plava, išla je od kupališta do Čeneja, dok je zelena od bivše Železničke stanice do kraja Dunavske ulice, odnosno obale reke.
Ideja o uvođenju električnog tramvaja nezvanično se pominje 1897. godine, ali je ugovor između Magistrata i Deoničarskog društva u Budimpešti za tramvajski saobraćaj sklopljen 1908. godine, a predradnje za izgradnju pruge u dužini od sedam kilometara odobrilo je Ministrastvo trgovine 1909. godine.
- Struja je počela da se proizvodi u gradu od 1910. godine, što je omogućilo da se električni tramvaj pusti u saobraćaj naredne godine - pojašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev. - Razmak između šina je bio oko 1,4 metara i na početku je bilo 19 tramvajskih vozila u sistemu, od kojih je većina bila proizvedena u “Ganc” fabrici u Budimpešti, a nekoliko u Nemačkoj.
Iako je gradnja napredovala sporije nego što je predviđeno građani su smatrali da će se, kad sve bude završeno, Novi Sad naći rame uz rame s evropskim gradovima.
- Prva probna vožnja bila je 5. septembra 1911. godine oko 21 čas, a sedmicu kasnije tramvaji na nekim linijama su već saobraćali - kaže Đurđev. - Električni tramvaj je “predat” Gradu 30. septembra, a dan ranije je priređena velika svečanost i to u prisustvu izaslanika ministra trgovine i člana Gradskog magistrata. Budimpeštansko deoničarsko društvo je 1912. godine prenelo pravo staranja i građenja tramvajskih pruga na Novosadsko električno deoničarsko društvo.
Linije su bile obeležene i bojama, a s današnjeg stanovišta posebno je interesantan podatak da deca mlađa od deset godina, ukoliko nisu bila viša od jednog metra plaćali su pola cene, a tramvaji nisu smeli prevoziti pijane i “osobe prljave spoljašnjosti”. Mesečna pretplatna karta koštala je deset kruna, a jedna vožnja između 16 i 20 potura.
Grad je 1930. godine kupio tri autobusa, koji su postali konkurencija tramvajima. Nije im u prilog išlo ni bombardovanje 1944. godine jer je tada uništena električna centrala koja ih je napajala, pa su ponovo počeli saobraćati tek 25. maja 1945. godine. Kako Đurđev pojašnjava preduzeće je ubrzo počelo da stvara ogromne gubitke zbog čega su gradski oci bili primorani da pređu na ekonomičnije prevozno sredstvo, a zahvaljujući niskoj ceni goriva izbor je pao na autobuse. Tramvaji su nastavili da prevoze putnike do 1958. godine kada su zamenjeni autobusima najpre na liniji Futoški put – Temerinska ulica (14. decembar 1957. godine), a nekoliko meseci kasnije i na liniji Železnička stanica - Dunavska obala. Iako je prošlo više od pola veka od poslednjeg polaska tramvaja izgleda da Novi Sad nikad nije u potpunosti zaboravio na njih pošto se pre desetak godina ponovo poteglo pitanje da li su našem gradu potrebni tramvaji ili moža moderni metro.
S. Kovač
