Ninine mustre: Novo vreme
Na red da se preseli u novu zgradu, stigla je i moja redakcija.
Nakon nekoliko decenija podstanarskog života u objektu koji je potpuno neprilagođen medijskoj stanici, nova zgrada na mestu stare, srušene tokom bombardovanja 1999. godine, puni se opremom i ljudima. Tranzicija nije jednostavna i traje već duže vreme, uz dva potpuno suprotstavljena gledišta na celu tu situaciju: jedni se raduju zbog novog, modernog okruženja, zbog dovoljnog broja parking mesta i zbog novih uslova u kojima će da rade, a drugi negoduju, jer je objekat van grada, brinu ih možda zaostale štetne materije od bombe, a i ogroman prostor i naoko sterilno okruženje im je odbojno.
Moj odnos prema tom mestu ima posebnu, emotivnu dimenziju, jer sam na tom mestu bila na svojoj prvoj audiciji, pre skoro tri decenije, i dobila svoje prve novinarske i voditeljske zadatke, stekla životne prijatelje, prvi put srela svog muža i uradila bezbroj emisija u kojima sam uživala. Tim pre me još više čudi sopstvena reakcija kada sam prvog radnog dana bila u novom prostoru. Pišem o tome zbog toga što je moj doživljaj jedan tipičan primer kako čovek reaguje na promenu i nesvesno stvara sebi ograde i barijere koje mogu da ga sputavaju u daljem napredovanju, rastu i razvoju.
Jedna lepa, mlada i ljubazna osoba nas je upoznala sa novim objektom. Mi smo se šalili, postavljali pitanja, istraživali i divili se budućem pogledu na grad koji je tog trenutka bio sav u magli. I pored naizgled pozitivne atmosfere, detektovala sam u sebi popriličnu dozu nelagodnosti i počela da se samoispitujem ne bih li otkrila odakle dolazi, zašto se pojavio i šta mi govori, tj. čemu me uči taj osećaj. Kako je vreme prolazilo, osećaj se pojačavao, a odgovori nisu stizali.
A onda sam se vratila u staru zgradu, jer ću još neko vreme deo posla obavljati tamo. Osećaj nelagodnosti me je napustio kada sam se našla na svom starom radnom mestu. To je bila moja zona konfora. Tada mi je sve bilo jasno. Deo mene se buni protiv promene. Deo mene ne želi da ide u nešto novo, jer je novo nepoznato, a staro je poznato i udobno, kao stare, udobne cipele. Tom delu mene, kao da je manje važno što je pod od vlage podklobučen, što kiša stalno natapa i zidove i podove, što prozor ne može da se zatvori, što se stalno oseća smrad buđi i starog itisona preko kojeg je prelepljen laminat. Taj deo mene, imao je naviku da tu sedi i on se tu oseća udobno.
U mislima sam se nasmešila tom delu sebe, rekla mu da ga razumem, ali da je vreme za promene na bolje i da će to što je sada nepoznato, ubrzo postati poznato i udobno, ali bez onih nepoželjnih elemenata koje je stara zgrada neminovno nosila sa sobom. Sutradan u novoj zgradi, osećaj je bio potpuno drugačiji.
Dolazi novo. I osećaj da svi prolazimo kroz fazu nelagodnosti dok napuštamo staro se pojačava. Zato se fokusiram na to šta biram, kakvu sliku tog „novog“ stvaram u glavi. Ostavljam iza sebe strahove, dileme i nepovoljne okolnosti (hvala im na lekcijama) i verujem da dolazi divno, novo vreme. Radujem mu se dok ga u srcu već stvaram.
Nina Martinović Armbruster
