Gvadalupe Netel, književnica: Ljudi i životinje pred ogledalom

Obuhvata pet priča u kojima se egzistencijalne krize junaka redom povezuju sa životima riba, bubašvaba, mačaka, gljivica i zmija. Tim postupkom autorka dovodi u sumnju mogućnost ljudskog uticaja na vlastitu sudbinu i otvara uvid u nesvesnu, a ponekad i mračnu stranu ljudske psihe. Ovu zbirku priča iz 2013, za koju je Gvadalupe Netel dobila prestižnu nagradu za kratku prozu “Ribera del Duero” objavila je “Agora” u prevodu Ane Marković.

Zbirka priča „Brak crvenih ribica” svojevrsno je svedočanstvo o vašem interesovanju za biologiju i životinje?

- Volim da posmatram životinje još od vremena kada sam bila dete, kako u dokumentarnim filmovima, tako i u svakodnevnom životu. Fascinantno mi je njihovo ponašanje, njihova dinamika i društvo. Izazov u ovoj knjizi bio je da istovremeno pišem i o životinjama i o ljudima. Sledila sam savet Rikarda Pilje: u kratkoj priči trebalo bi ispričati dve priče: jednu na površini i jednu skrivenu, gotovo nevidljivu, ispod glavnog zapleta. Na kraju priče pojavljuje se druga priča i dva zapleta se međusobno spajaju.

Svaka priča u zbirci „Brak crvenih ribica” koristi živo biće (ribice, bube, mačke, gljivice i zmije) kao metaforu?

- Stvorenja u ovoj knjizi se međusobno prilično razlikuju, ali imaju i zajedničke karakteristike: sva su tiha, uglađena, diskretna i imaju neku vrstu “lošeg ugleda” među ljudima. Za mene ta stvorenja predstavljaju osećanja koja ljudi obično ne žele da vide ili spoznaju. Brak u prvoj priči je naizgled srećan, imaće dete i pripremiće se za događaj, ali zapravo, između njih se događa mnogo tihog nasilja. U svom stanu imaju par riba. Dva beta borca (Betta splendana, vrsta akvarijumskih ribica poznate i kao sijamski borci) koji se brutalno bore jedna protiv druge pod vodom, bez buke. U svim pričama ove knjige životinje imaju svoj sopstveni život i on nam daje važne podatke o ljudskim likovima.

Literarna scena Meksika

- U Meksiku je u ovom trenutku nekoliko divnih i plodnih pisaca oba pola. Budući da je to nasilna zemlja s ogromnom nejednakošću i rasizmom, naši pisci su zainteresovani da opišu trenutno nasilje koje se ovde događa. Postoje i pisci zainteresovani za intimnije teme.

Ako želite čitati savremene meksičke romane ili kratke priče, mogla bih vam preporučiti dugačak popis imena poput Fernande Melhor, Huana Viljora, Antonija Ortunja, Valerije Luiseli, Jazmine Barere, Jaela Vajsa, Huana Pabla Viljalobosa, Luiđija Amara, Huliana Herberta, među mnogim drugim. Svi oni imaju jedinstveni univerzum i stil.

Ideja koja stoji iza svake priče iz ove zbirke je priroda ljubavi; to je tako lagana, ali i vrlo teška ideja, zar ne?

- Mislim da dva epigrafa vrlo dobro rezimiraju ideje koje su bile okidač za ovu knjigu. Prvi je od Plinija Starijeg “Sve životinje znaju šta im je potrebno, osim čoveka“, a drugi Gao Singđena: “Čovek pripada onim životinjskim vrstama koje, kada su ranjene, mogu postati posebno zverske“. Mi ljudi skloni smo verovanju da smo superiorniji od životinja, vrlo smo ponosni na svoju svest i sposobnost za rasuđivanje, ali kad su u pitanju najbitniji trenuci našeg života (na primer, ljubavni odnosi, bolest i smrt), mi smo potpuno paralizovani, naše misli se okreću protiv nas. Ponekad što više razmišljamo, manje znamo kako da se ponašamo ili koje odluke treba da donesemo. Životinje, naprotiv, reaguju na mnogo mudriji i prirodniji način u ovim ključnim trenucima.

Uticaj Kafkine priče „Preobražaj” može se osetiti u vašoj knjizi „Brak crvenih ribica”?

- Volim priču o Gregoru Samsi. Pratila me još od vremena kada sam bila dete i poistovećivala sam se s njim u različitim trenucima mog života. Mi ljudi imamo ogromne predrasude prema insektima a posebno bubašvabama. Mi u njih projektujemo puno loših stvari koje vidimo u nama i ne želimo da priznamo, pa ih mi odbacujemo. Po meni, prihvatiti insekte znači prihvatiti marginalne. U drugoj priči ove knjige bubašvabe igraju važnu ulogu. Privržena sam ovoj priči jer osećam da izražava meksičku socijalnu dinamiku onako kako je ja vidim, a posebno rasu i klasni sukob.

Koristite svet prirode (ribe, bubašvabe, gljivice, mačke i zmije) kao ogledalo za promišljanje o porodičnim odnosima, između roditelja i deteta, muža i žene...

- Mislim da što više mislimo da smo civilizovaniji, sve više zaboravljamo da sledimo svoj instinkt i intuiciju. U ovoj se knjizi ljudi i životinje suočavaju sa sličnim situacijama, ali donose različite odluke. Ne bih rekla da su prvi u pravu, a da drugi greše. Oni se jednostavno ponašaju drugačije i volim da ih stavljam pred ogledalo kako bi pokazali naše sličnosti i naše razlike.

Objavili ste dela u više žanrova, i beletristiku i dokumentaristiku. Pisali ste o delima Hulija Kortasara i Oktavija Pasa?

- Hulio Kortasar je majstor pripovedanja kratkih priča. Imao je vrlo originalan um. Uprkos tome što je bio zamah magičnog realizma, ostao je odvojen od toga i pisao je priče u kojima su fantastični elementi bili suptilni i na rubu mogućeg. Oktavio Pas je, s druge strane, u Meksiku bio kontroverzan čovek, uglavnom zbog prelaska sa levog u desno krilo. Bio je sjajan intelektualac koji je pisao neverovatne pesme i eseje i koji je intenzivno analizirao i živeo glavne događaje 20. veka, jedini je Meksikanac Nobelovac nagrade za književnost, ali u Meksiku ga mnogi ljudi uopšte ne vole. Ne pokušavaju ni razumeti ko je on. Ja sam pokušala. Imam puno poštovanja za njegov rad i ne toliko zbog odluka koje je donosio tokom života.

Veliki deo detinjstva i adolescencije proveli ste u Francuskoj, a vaše se priče događaju u različitim zemljama. Šta za vas, kao pisca, znači ta činjenica?

- Moj odnos sa Francuskom je dugoročna veza. Proživela sam deo svog detinjstva na jugu, a adolescenciju u Provansi. Dugo sam živela u Parizu i od tada dolazim i odlazim iz Meksika u Pariz. Imam intenzivnu vezu ljubavi-mržnje sa tim gradom koji jednostavno ne mogu napustiti zauviek. Neke sam godine provela i u francuskoj Kanadi i u Barseloni. Neke se moje priče tamo odvijaju jer su ih ti gradovi inspirisali.

Vujica Ognjenović